Прослава 1. маја у Србији: Транзиционо опасуљивање од туча са жандармеријом до уранка

Први мај се обележава у Србији од краја 19. века, а традиција се мењала како су се мењала времена, државе и политички системи – од туча радника с полицијом, преко радничких парада и уранака до транзиционог „опасуљивања“.

И овај Међународни празник рада у Србији је дочекан традиционално нерадно. Остаци некадашње радничке класе излили су се на позната излетишта широм Србије у потрази за што бољом локацијом за роштиљ, ражањ и отварање сезоне пива. По оној Балашевићевој – „парада пијанства и кича“ или Бориној – „пилетина, пиво и пијани кретени“.

Насупрот народу, шачица представника остатака некад моћних синдиката протестно је прошетала централним београдским улицама упозоравајући на лош положај радничке класе. Отприлике, ништа ново и у односу на прошлост коју и најстарији памте, са изузетком што у време друга Тита није било ни симболичних синдикалних протеста, јер је радничка класа тада била на власти.

Међутим, прослава 1. маја у Србији, која има вишедеценијску традицију, мењала се како су се мењала и времена, државе и политички системи. А обележавање Међународног празника рада у Србији почело је у 19. веку, за време владавине династије Обреновић.

У време монархије – туче радника са жандармеријом

На иницијативу Другог конгреса Радничке интернационале, Међународни празник рада у Београду почео је да се обележава 1893. године. Празник рада „прослављен“ је, у духу Чикага, протестним скуповима и митинзима на којима се тражило побољшање права радничке класе.

Први мај проглашен је Међународним празником рада у знак сећања на демонстрације радничког покрета 1886. године у Чикагу, а црвени каранфил, тада обавезан првомајски реквизит, симболисао је проливену крв чикашких радника.

Прва, заиста велика прослава 1. маја у Србији организована је 1905. године, у време династије Карађорђевић, кад је улицама Београда прошетало 6.000 људи а сваке наредне године обележавање је понављано на сличан начин, са паузама за време Првог и Другог светског рата.

Често се обележавање празника рада завршавало тучом радника с полицијом и жандармеријом, што је и одлика првомајских „прослава“ у капиталистичким земљама и данас, а Краљевина Србија а после и Југославија биле су (недовољно развијене) капиталистичке земље.

„Другарска се песма ори“

После 1945. године, радничка класа, односно њена авангарда, узјахала је на власт и прогласила 1. мај државним празником, једним од три најзначајнија у социјалистичкој Југославији. Убрзо, 1947. одржана је велика радничка парада на теразијама у Београду и од тада се сваке године Међународни дан обележавао „низом пригодних манифестација“.

„Другарска се песма ори“, незванична химна Празника рада, била је део обавезног музичког програма првомајских прослава како на парадама, тако и у школама, на радију и телевизији, али и на првим уранцима у спонтаној организацији делова радничке класе.

Током година „изградње социјализма“ са растом стандарда 1. мај се почео обележавати спонтаним одласцима у природу током два нерадна дана често спајаним са викендом. Почетком осамдесетих, у време велике економске кризе престаје државно обележавање Празника рада а спонтано изливање радничке класе на излетишта постаје доминантни облик прославе.

Транзиционо „опасуљивање“

Тако се наставило и у време ратова, страдања и санкција деведесетих. С тим што се годинама све мање „Другарска песма орила“ док није потпуно ишчезла с репертоара. И мада се Србија из социјализма вратила у капитализам, задржала је социјалистички начин прослављања Празника рада.

Протести које су синдикати организовали у нади да ће изгледати као они у развијеним капиталистичким земљама претварали су се у карикатуру протеста.

Првомајске демонстрације у Србији

© AP Photo / Darko Vojinovic

А најуспешнија синдикална првомајска акција у више од три деценије транзиције у Србији било је – „Опасуљивање“. Средином деведесетих синдикални лидери на Тргу Николе Пашића, испред Дома синдиката у Београду кували су пасуљ и делили га радничкој класи у нади да ће се преко пуног стомака опасуљити и почети да се бори за своја угрожена права.

И у 21. веку је настављено прослављање на социјалистички начин у капиталистичкој Србији, а растом стандарда осим одлазака на оближња излетишта, бољестојећи су уплаћивали „продужене викенде“ у земљи и иностранству.

Вештачка интелигенција подршка на уранку

Последњих година 1. мај је постао постидеолошки празник, продужени викенд идеалан за роштиљ и пиво по лепом времену, чак и данас док се све више прича о одумирању радничке класе коју би по замислима „Великог брата“ са Запада требало да замени вештачка интелигенција. Срби и даље негују 1. мај као празник за одмор по лепом времену, о свом трошку, скромно, у кругу породице и пријатеља.

Све и ако вештачка интелигенција преузме већину радних места и народ осиромаши као никад пре, тешко да ће Срби престати да организују првомајске уранке и бар та два дана у години масовно се друже у природи, јер такав вид забаве нису им ускратили ни ратови, страдања и санкције деведесетих, па неће ни вештачка интелигенција.

Све што би вештачка интелигенција могла да учини ако би у Србији и преузела потпуну контролу јесте да се придружи Србима на уранку. У смислу угоститељске подршке.