Слободни, без забрана, осећали се као код своје куће: Зашто су Срби из Аустроугарске отишли у Русију

Бог високо, Русија далеко, рекао је Петар Петровић Његош видевши их као једине изворе спасења за Србе, али Србима у 18. веку Русија ипак није била предалеко, те су напуштали Аустроугарску и насељавали Руско царство са жељом да очувају свој начин живота.

За време Петра Великог основано је прво насеље аустријских Срба у Русији, из кога се услед нових миграција за време царице Ане Јовановне развио српски хусарски пук, а сеобом већег броја припадника српске милиције из Поморишја и Потисја – велике војничке колоније „Нова Србија“ и „Славјaносербија“, пише Мита Костић у својој студији 1923. године.

Та студија са још 12 других, српских и руских стручњака, нашла се у књизи „Срби у Руском царству. Насеља, порекло становништва, обичаји“ коју је приредио Борисав Челиковић, а објавио „Службени гласник“ у едицији „Корени“.

Срби у Руском царству у 18. веку

© Фото : Спутњику уступио Службени гласник

Из Аустроугарске у једноверну Русију

Историчар Мита Костић (1886-1980) је записао да су „аустроугарски Срби одмах после Велике сеобе (1690), после првих разочарења у бечкој влади, засновали политичке везе с једноверном Русијом, а патријарх Арсеније Трећи је са заступницима Русије у Бечу Нефимоновим и Возњициним тајно одржавао најпријатељскије везе, жалио им се на верска прогонства православних од стране језуита и преко њих се обраћао цару Петру за заштиту“.

„Након реформе Марије Терезије, Војна крајина и Срби који су имали војну и граничарску улогу у Аустроугарском царству, почели су да губе своје позиције и привилегије које су имали од бечког двора. Многа права су им била ускраћена и одлазили су тамо где би им је било боље и где су могли да одрже свој статус војне крајине и организацију живота на какву су навикли“, каже Петар Арбутина, директор Гласниковог Сектора за издавање књига.

Он подсећа да су марксистички изворници наводили да Срби у војним крајинама нису били слободни, да су били слуге Беча или руског двора.

„Срби су у војним крајинама били слободни. Њихова војна и граничарска функција је установљавала њихову слободу и самим тим њихова позиција у Донбасу је била таква да су они могли да задрже свој начин живота, што је био проблем у Аустроугарском царству“, истиче Арбутина.

Срби су се, напомиње Арбутина, борили да сачувају свој начин живота и та мала војна сталешка друштва којима су припадали и која су одржавали на простору Аустроугарске дуги низ година.

Борисав Челиковић и Петар Арбутина

© Sputnik / Марија Јаковљевић

Руској влади царице Јелисавете Нова Србија је била потребна ради заштите јужне границе царевине, па су Срби граничари били добродошли као елемент вичан томе послу.

Зато је оснивање Нове Србије сматрано значајним историјским догађајем и као такав касније је обележен ковањем спомен медаље са натписом на латинском „Nova Serbia Constituta“.

Асимиловани у другој генерацији

Приређивач књиге Борисав Челиковић каже да су Срби у Словенији или на Галипољу очували свој идентитет, језик, културу, веру скоро 400 година, а у Руском царству су асимиловани већ у другој генерацији, јер су тако желели.

„Срби су одлазили из Хабзбуршке монархије јер им је био забрањен Свети Сава, забрањена им је слава. Они одлазе код народа који говори сличним језиком, има исту веру и који слави Светог Саву. Они се чувају на Галипољу, не желе да буду Грци и Бугари, неће да приме ислам, 400 година чувају свој идентитет, културу, језик, веру, а у Руском царству нису имали ту потребу. Њима царица установљава медаљу за њих и то седам-осам година након што су стигли тамо“, наглашава Челиковић.

Срби у Руском царству су се, према његовим речима, осећали као код своје куће:

„То се јасно види из архивске грађе. Предвуковски српски и руски језик су били веома слични. Вера је била иста. У смислу државног напредовања нису постојала никаква ограничења. Русија их је прихватила као своје и потпуно су били интегрисани у друштво Руског царства. Једино су неки ученији Срби попут Симеона Пишчевића и грофа Саве Владиславића памтили своје српско порекло и остали у историјском памћењу Русије. Иако данас на том простору немамо становнике који се изјашњавају као Срби, постоје људи који су пореклом Срби“.

Особито су биле значајне српске услуге Русији у изградњи црноморске ратне и трговачке флоте

© Фото : Спутњику уступио Службени гласник

Допринос Срба руском народу

Етнолог Миленко Филиповић у својој студији „Срби у Руском царству“ из 1947. године наводи да су Срби населили готово пусте области и привредно и културно их унапредили.

„Особито су биле значајне српске услуге Русији у изградњи црноморске ратне и трговачке флоте. Када је цар Петар Први путовао по Европи, његов блиски сарадник Петар Толстој, предак великог писца Лава Толстоја, посетио је Млетке и уредио питање школовања руских младића у поморској школи Марка Мартиновића Перашћанина у Перасту. Настојања цара Петра да створи руску морнарицу била је повод те је у службу његову ступило и неколико Срба помораца, међу којима се нарочито истакао Мата Змајевић Перашћанин, који је доцније постао велики адмирал и прославио се и тиме што је спасао живот цару Петру у бици 1714“, наводи Миленко Филиповић.

Срби у Руском царству у 18. веку

© Фото : Спутњику уступио Службени гласник

Упоредо са тим, на југу Русије су ницале српске трговачке куће, а Срби су, како је забележио Филиповић, дали руском народу и неколико истакнутих радника на културно-просветном пољу, као што су Теодор Јанковић Миријевски који се истакао својом одбраном ћирилице и професори Григорије Трлајић, Атанасије Стојковић и Божа Грујовић.

„Срби у Руском царству. Насеља, порекло становништва, обичаји“ је 55. књига у библиотеци „Корени“, која је започета пре 15 година, а као полазна основа послужила је идеја Јована Цвијића да се на једном месту сакупи сва грађа о пореклу српског народа, што до сада, како истичу Арбутина и Челиковић, на овај начин није урадила ниједна нација.