Кад књижевност ода почаст филму: У САНУ представљена антологија „Писци у биоскопу“ Слободана Шијана

Како је филм утицао на животе наших људи и на српску културу, шта им је значио, на који начин су прихватали нову уметност и шта су од ње очекивали, питања су на која одговоре нуди јединствена антологија „Писци у биоскопу“ Слободана Шијана.

Иза њеног поднаслова „Књижевна историја наших филмских доживљаја“ крије се око деведесет текстова које исписују 62 истакнута српска и регионална писца.

Да је реч о несвакидашњем издавачком догађају потврдили су данас, на представљању књиге у Српској академији наука и уметности Бојан Јовић, директор Института за књижевност и Мирољуб Стојановић из Филмског центра Србије и уредник издања.

Мали букет дарова

Отворивши Трибину библиотеке САНУ, академик Миро Вуксановић подсетио је присутне да је Слободан Шијан први филмски редитељ изабран у САНУ и да се први пут на Трибини говори о делу једног редитеља, као и да нико од позоришних и филмских уметника пре Дејана Мијача и Слободана Шијана није биран у Академију.

„Шијан је уметник који има мали букет дарова, који је завршио две уметничке академије, професор, с највише успеха остварен као редитељ, чији је филм „Ко то тамо пева“ званично најбољи југословенски филм, остварен и као сликар, есејиста и тв редитељ, писац књига о филму и критичар… Овога пута пред нама је као аутор антологије `Писци у биоскопу`“ , подсетио је Вуксановић.

Антологија замишљена као сусрет књижевности и филма, према речима Мирољуба Стојановића, на најузбудљивији начин показује како су у нас филм и књижевност увек ишли руку под руку.

„Показује и како је српска списатељска елита, још од првих дана његовог настанка филм инкорпорирала у своја списатељска надахнућа. Било да су то романи, приповетке, драме, поезија, есеји, списатељски крокији разних врста, филм није био само почетна инспирација већ и начин да се усвоји нешто од његовог језика, након што је он већ конфисковао нешто од непоновљивости чисто књижевне имагинације. Шијанова књига показује да је српска књижевна елита, далеко од сваког презира, деривирала филм у свим његовим фазама и појавним облицима.“

Стојановић истиче да се поред примарног књижевно-филмског погледа ове антологија може читати и као драгоцени социолошки документ, као драгоцени допринос политичкој културној историји , али и као омаж једној уметности која је почела да ишчезава пре свог природног краја.

Култни редитељ, аутор књиге „Писци у биоскопу“, казао је да је у бирању текстова тражио оне који свој фокус усмеравају ка опису доживљаја сусрета са филмом а не текстове есејистичког типа у којима је фокус на анализи самог феномена филмског медија.

„Желео сам пре свега да прикупим и представим једно домаће искуство живота са филмом. Морам да признам да сам био изненађен колико таквих записа има, готово да постоји читава једна литература о нашим филмским дожиљајима која је остала расута по безбројним књигама и часописима“, казао је Шијан.

Антологија „Писци у биоскопу“, Слободана Шијана

© Sputnik / Дејана Вуковић

Од Винавера до Петковића

У овој јединственој књизи сместили су се филмски доживљаји Винавера и Црњанског, Боре Ћосића и Бошка Токина, Станислава Кракова и Мирка Ковача... Ту су и Рајко Грлић, Владимир Погачић, Александар Тишма, Чарлс Симић, Горан Петровић, Љубица Арсић, Радослав Петковић…

„Готово да нема великог књижевног имена ко није дуг филму инкорпорирао у своје дело. Захваљујући Шијану откривамо једно пребогато интерактивно поље и у оквирима овог обиља књижевних форми и стилских потреба видимо како књижевност филму одаје почасти које нису само пригодне. Ова књига може да послужи као уџбеник за млађе генерације али и као потврда да фасцинација филмом потиче из љубави “, закључио је Мирољуб Стојановић.

Прво издање књиге „Писци у биоскопу“ (чији су издавачи Филмски центар Србије и Књижевни гласник) је распродато, а пред читаоцима ће се ускоро појавити друго издање.