Свет је шала у којој су сви на крају преварени: Небојша Брадић уочи премијере „Фалстафа“

Да ли је смислено жртвовати се или убијати за част? То питање поставља некада симпатичан дебељко, а данас цинични интелектуалац, а оно је у данашњем времену, бременитом разним количинама насиља, врло актуелно због чега оперу „Фалстаф“ можемо третирати као нешто нама веома блиско, каже редитељ Небојша Брадић.

Комична опера „Фалстаф“ Ђузепеа Вердија под диригентском управом Бојана Суђића, у Брадићевој режији, биће премијерно изведена 3. јуна на Великој сцени Народног позоришта у Београду.

Редитељ Небојша Брадић за Спутњик открива шта је у Вердијевој опери, која је праизведбу имала пре 130 година у миланској Скали, данас актуелно, али и шта га је подстакло да у Позоришту на Теразијама постави мјузикл „Жене на ивици нервног слома“ према истоименом филму славног Педра Алмодовара.

У Народном позоришту почео рад на новој представи - Вердијевој опери "Фалстаф" у режији Небојше Брадића

© Фото : Народно позориште/Жељко Јовановић

„Фалстаф“ је Вердијева последња опера и према мишљењу најугледнијих музичара 19. века његово најбоље дело. Шта је Вас инспирисало да режирате „Фалстафа“?

- У првом реду изазов да то генијално дело мајстора опере поставимо на београдску сцену после 45 година. Став да је она мање популарно дело за нас је био изазов да покушамо да направимо динамичну, живу комедију, која јесте лирска, али врло богата разним детаљима, шекспировским и боитовским (либретиста Ариго Боито) и наравно Вердијевим.

Због чега је „Фалстаф“ мање популаран од других Вердијевих опера?

- Људи Вердија доживљавају као мајстора у чијим делима има великих хорова и арија које могу да се певају издвојено. У „Фалстафу“ тога има мање. Позната је фуга на крају опере где се пева о томе да је цео свет шала и да су сви на крају преварени, али то је оптимизам старог аутора који је видео и проживео све људске емоције кроз богат живот и велико дело које нам је оставио као наслеђе. Ова опера је специфична, нема много арија, али Верди је заједно са Боитом успео да сажме Шекспирову комедију „Веселе жене виндзорске“ и у њу инкорпорира елементе из „Хенрија Четвртог“, чиме је обогатио и учинио модерном и живљом. Некада симпатичан дебељко, а данас један можда цинични интелектуалац приговара о разним стварима. Изговори свој чувени монолог о части којим постави и релативизује питање људских капацитета: Да ли је смислено жртвовати се за част или убијати за част? То питања је и у данашњем времену, бременитом разним количинама насиља, врло актуелно и ово дело би могло да се третира као нешто нама веома блиско, да не кажем савремено.

Опера "Фалстаф" на београдској сцени после 45 година

© Фото : Спутњику уступило Народно позориште/Небојша Бабић

У којој мери сте осавременили оперу чија се радња одиграва у 15. веку?

- Потрудили смо се да је читамо и као историјско и као савремено, а пре свега као универзално дело. Оно што је чини посебном јесте та силовитост радње – динамика коју је Верди као осамдесетогодишњак са енергијом младића унео у оперу са бројним елементима заплета, нијансама, музичким украсима.

Шта је комично у „Фалстафу“?

- Као и у свакој комедији – бројна прерушавања, замена личности, жеља да се други превари, да му се отме жена или стави шапа на новац, да се учине разне акције које понекад угрозе човеков интегритет. Али на крају схватимо да нам је живот поверен да га живимо у оном богатству које нам се нуди. Шекспир је велики аутор и прилика да га видимо и у оперском издању је сигурно јединствена и не треба је пропустити.

„Цео свет је фарса, а човек је рођен као будала“, говори Фалстаф. Како се он сналази у 21. веку?

- Он изазива догму. У једном тренутку се налази против затвореног друштва коме шаље свој изазов. Они успеју да га надмудре, али на крају нема победника ни побеђених. И Фалстаф им каже: Без мене ви не бисте имали то зрно памети. У тој комедији рукују се непријатељ и пријатељ, лопов и угледни припадници друштва се налазе на истом задатку... Све то нам делује прилично савремено.

"Фалстаф" у Народном позоришту

© Фото : Народно позориште/Небојша Бабић

Шта нам Верди на крају опере поручује чувеном фугом „Цео свет је шала“?

- Без обзира да ли се налазимо на страни победника или побеђених, сви ми смо кратко на овом свету и покушавамо да опстанемо. Сви ћемо једног дана отићи и у животу треба уживати као што Фалстаф ужива у својој вечери или пићу, како неки уживају у љубави. Све то чини живот комплетним и комплексним, вредним живљења.

Припремате и мјузикл „Жене на ивици нервног слома“. Шта је Вама било изазовно у причи која је прославила Педра Алмодовара?

- Филм је постао културолошки феномен нашег свакодневног живота. Свако је понекад могао да погледа причу о женама које су измештене из свог тежишта и покушавају да себе пронађу и поново се врате на то место. Алмодоваров сиже је транспонован у музичко-сценско дело које добро функционише. То је комедија са музичким нумерама које имају улогу да продубе нека емоционална значења и данас актуелне теме. Верујем да ће бити освежење за Позориште на Теразијама и занимљиво онима који су гледали Алмодоваров филм.

Да ли ће публику, која је гледала Алмодоваров филм, Ваш мјузикл изненадити?

- Наћи ће пуно тога познатог, сви ликови су ту па и неизбежни таксиста који нас води кроз ноћи Мадрида. Али поред хиспано звука, покушаћемо да нађемо београдски укус. Сви велики градови личе својом динамиком. Мадрид има своје, Њујорк своје, Београд своје, али постоји тај дух велеграда који струји у њима.

Да ли је случајност да радите оперу па мјузикл или су музичко- сцеска дела оно у чему себе сада проналазите?

- Музички театар је нешто што много волим и што ми прија последњих година. Имао сам задовољство да радим неколико заиста важних мјузикла – „Виолиниста на крову“, „Бродвејске враголије“, „Јадници“. Све ми је то пружило огромно задовољство. Волео бих да једног дана поставим и „Кабаре“, јер то је мјузикл који не тражи много новца већ само одличну екипу.