Код оних што предлажу промену заставе Србије преовладава „боја“ – незнања

Као озбиљно питање националне традиције, застава се, као уосталом ни други национални симболи, не мења олако. Сама идеја да неко тек тако мења заставу је неозбиљна и неутемељена јер зашто би се Срби одрицали једног од најзначајнијих националних симбола под којима су побеђивали и страдали?

Овако историчар проф. др Ђорђе Ђурић са Одсека за историју Универзитета у Новом Саду коментарише идеју која се „завртела“ на друштвеним мрежама, о промени српске заставе.

Према његовим речима, подразумева се да национални симбол одражава дугу историјску традицију.

„Обично се национални симболи мењају када се из корена или државно и друштвено уређење, или облик државе. Дакле, одрицање од сопствене историјске традиције, могло би да резултира и променом заставе. Не видим ни један разуман разлог зашто би се Срби одрекли своје историје, своје историјске традиције. Уосталом, свих великих победа у борби за национално ослобођење током 19. и 20. века које су остварене управо под овом националном заставом“, наводи он.

Историја српске заставе – од 1848. постаје национални симбол

На друштвеним мрежама почела је да кола верзија предлога нове српске заставе заснована на предлогу из Сретењског устава из 1835. године. Боје су постављене вертикално и застава подсећа на француску, само што је прва боја црвена, а последња плава. Међутим, у школским уџбеницима, као и у музејима, представљена је другачија реконструкција предлога српске заставе из 1835, с обзиром да ни једна таква застава никада није сашивена. На њој су црвена, бела и плава боја постављене хоризонтално.

Према Ђурићевим речима, Сретењским уставом није дефинисано како ће боје бити постављене; дефинисан је само њихов редослед. Оно што је такође јасно је да је она оваквим редоследом боја подражавала француску заставу.

„То је разумљиво зато што је Димитрије Давидовић, писац Сретењског устава сматрао да треба преузети многа обележја француског друштва и француске државе настале из Револуције, па је то желео да пренесе и у српско друштво и на српску заставу. Међутим, овај устав је био на снази свега 55 дана и врло брзо је редослед боја промењен“, објашњава он.

Велика српска делегација на челу са кнезом Милошем посетила је Цариград 1835. и будући да нису могли да добију званичну српску заставу, јер се радило о вазалној кнежевини, трудила се да добије барем трговачку. По Милошевој замисли, намера је била да се добије неко национално обележје, што је уз помоћ руских посредника и учињено – Србија је добила трговачку, црвено-плаво-белу заставу, која је потврђена султановим ферманом из 1836.

„Ово што је ферманом и званично успостављено, као трговачка застава српске кнежевине у пракси је почело да се примењује као национално обележје у време Револуције из 1848. на просторима северно од Саве и Дунава. И остали словенски народи у Хабсбуршкој монархији, под утицајем Свесловенског конгреса у Прагу, почеле да користе тробојке са различитим комбинацијама ових боја – и Хрвати, и Чеси, и Словаци“, каже Ђурић.

Застава са Википедије

Према речима преводиоца Игора Јарамаза, предлог нове српске заставе која се представља као „сретењска“ потекао је од анонимног корисника Википедије и потиче из 2005.

Поред тога што је аутор заставе анониман, ни боје на застави нису оригиналне, како стоји у Сретењском уставу. Јарамаз цитира овај устав где стоји да су „боје народне српске“ отворено црвена, бела и „челикасто угасита“.

„Дакле, овде се види другачија нијанса, не челикасто-угасита, већ плава. Такође видимо и намеру да личи на француску заставу, не само по томе што су боје хоризонталне, а не водоравне, већ и зато што предлагачи нове српске заставе користе обрнуту верзију. Ставили су да копље буде са десне стране и то на први поглед заиста и изгледа као француска застава, плаво-бело-црвена, и то би по њиховој верзији требало да буде обрнута, црвено-бело-плава“, коментарише он.

Према Јарамазовим речима, врло је занимљиво што се предлагачи промене српске заставе, али и химне и грба, позивају на традиције Француске револуције и традиције Сретењског устава када желе да уведу нове националне симболе, све у намери да покажу секуларизам тих симбола. Међутим, према ономе што у Сретењском уставу пише, Кнежевина Србија била је наследна монархија, док је православна црква била државна и владари, који су дефинисани као заштитници православља, су морали да буду православне вере.