Најтежи посао са најлепшим исходом

Жељко Обрадовић, најтрофејнији тренер Европе, одлуком да се после 30 година врати у свој Партизан прихватио је на себе вероватно најтежи посао у богатој каријери. Прихватио, јер је знао како ће бити слатка коначна победа.

Расуло би била блага реч за описивање стања на свим нивоима у КК Партизан у финишу претрошле сезоне – осредњи играчки састав нужно је тада водио помоћник помоћног тренера и није се назирало светло на крају тунела, толико да се и са ових страница позивало на част руководећих органа који су деловали неспособно да ишта покрену на боље.

Можда би то могли да ураде и неки други, али је само један имао довољно храбрости да се и усуди, стављајући целу своју каријеру на коцку и дозвољавајући далеко нижима од себе да дају оцене његовог рада.

Кренуло је све од опроштаја капитена Новице Величковића против Ефеса, већ је Обрадовић уписао прву аквизицију у виду Кевина Пантера, некадашњег играча највећег ривала, а он је и у тој утакмици најавио да ће бити оно што је био и до самог краја.

Али, много тога се променило између две сезоне, Обрадовић је морао да раскрсти са одређеним бројем играча који су добили и више кредита од зарађеног.

Њихова имена и статуси давали су Обрадовићу додатну тежину посла, покушавало се и покушавало, али једноставно има људи који нису дорасли високим задацима, колико год они то желели да буду.

Обрадовић то јесте и зато је морао да пронађе групу играча који ће то знати да препознају и пренесу на терен, нарочито пошто је игром случаја Партизан добио за зеленим столом прилику да се такмичи у Евролиги.

Није Обрадовићу био олакшан посао тиме што је нашао добар бенд јер он није могао да засвира праве ноте све до јануара када се коначно од повреда опоравио батеријски дуо АА – Ален и Алекса, уз млађане Трифуновића и Копривицу једине домаће играче из повратничке Жељкове сезоне који су доказали да су вредни његове пажње.

Са лимитираним бројем играча, са вероватно најкраћом листом кошаркаша у Евролиги, Обрадовић је, заједно са својим стручним штабом, а пре свих кондиционим тренером, физиотерапеутима и лекарима, успео да створи машину која се готово не квари, осим када се неки део сам не "олупа", као што је то био случај са Аврамовићем у финишу сезоне.

А сезона, као гладна година, чак 78 утакмица је Партизан одиграо у свим такмичењима, а највећи терет је пао на практично седморицу играча – Ледеја, Пантера, Папапетруа, Егзума, Нанелија, Лесора и Мадара који су провели највише минута на терену.

Наравно, Аврамовић и Смаилагић су своје доприносе имали по опоравку од повреда, док су Анђушић, Трифуновић и Вукчевић имали мање-више епизодне улоге, док је краткотрајни боравак Бродзијанског током сезоне био само брза реакција на тадашње проблеме на центарским позицијама, а увођење у први тим младог Дрезгића залог за будућност и покушај да Србија коначно добије једног правог домаћег плејмејкера за наредну деценију.

У таквим околностима, у чињеници да је екипа одиграла чак четири мајсторице у плеј-оф серијама, од тога изгубила само једну и то у Мадриду на већ фамозан начин, Обрадовић је себи својственом алхемијом успео да најтежи посао учини најлепшим јер је на крају крунисан титулом у регионалном такмичењу после десет сушних година на црно-белом делу Калемегдана.

Тиме је и још једном потврђена чувена крилатица навијача Партизана – није увек лако, али је увек лепо, а Обрадовић је због свега нелаког кроз шта је прошао за две повратничке године у свом клубу, заслужио да му буде лепо, да се слави и препричава наредним генерацијама.