„Диктатор Си“: Како је Бајден упропастио посету свог државног секретара Кини

Очекивања од посете америчког државног секретара Ентонија Блинкена Пекингу, тек прве у његовом мандату, била су ниска, и нису изневерена. Да би истовремено, али с вишком наде у сарадњу уместо конфронтације, из Пекинга у Берлин и Париз отпутовао премијер Кине Ли Ћијанг уз поруку да су „Кина и Европа једна другој потребне за мултиполарни свет“.

Реакција Вашингтона на ову субверзивну помисао није се дуго чекала; државни секретар Блинкен готово да је још био у авиону на путу из Пекинга када је његовог домаћина, председника Кине Си Ђипинга, председник Сједињених Држава Џо Бајден из чиста мира назвао диктатором.

Најнижи ниво односа

Истина, можда му се то и омакло, али не треба на то рачунати чак ни када је Бајден у питању. Бахати недостатак манира на страну, али, заправо, та Бајденова ноншалантна опаска о диктатору Сију док је причао о фебруарском инциденту са шпијунским балоном изнад Америке, на савршено је примерен начин, сходно њеном исходу дакле, заокружила дуго очекивану и одлагану посету једног америчког државног секретара Кини, прву након чак пет година.

Исход посете је, наиме, такав да се њен понајвећи домет састоји у томе што се уопште и догодила. Уосталом, до последњег часа није ни било сигурно да ће, после шефа кинеске дипломатије Ћин Ганга, Блинкена примити и шеф кинеске државе Си Ђинпинг. Можда није ни требало да се труди.

Званично саопштење са састанака говори о „отвореним, садржајним и конструктивним разговорима“ и начелном договору да се званичници поново виде у Вашингтону у неком неодређеном тренутку у будућности, кад и једнима и другима то буде одговарало, што можда представља сасвим мали, али зато прилично безначајан помак у односу на стање кинеско-америчких односа које је министар Ћин претходно дефинисао као њихов „најнижи ниво од успостављања дипломатских односа“ 1979. године.

Најзад, и сам Блинкен је, у разговору с новинарима након разговора с кинеским званичницима, рекао да су уочи његовог одласка у Пекинг односи две суперсиле били „нестабилни“, а да су „дубоке разлике“ међу њима остале и након тога. Те је у том контексту нарочито истакао одбијање Кине, упркос инсистирању Америке, да две стране обнове своју војну сарадњу, поред осталог, и зарад избегавања неспоразума око Тајвана који би могли да угрозе читаву светску привреду, а наравно и мир.

Тест америчког кредибилитета

С тим у вези, додуше, можда би од извесне помоћи било кад Америка под својим санкцијама не би држала кинеског министра одбране Ли Шангфуа, али Блинкену то није пало на памет да каже приликом залагања да се обнове покидане везе и поремећени односи.

Па се и због тога кинеска страна пита колико је то залагање, уопште, искрено. „Време је да се поново тестира кредибилитет Сједињених Држава“, поручује пекиншки „Глобал тајмс“ у редакцијском коментару у коме истиче да „Кина конзистентно демонстрира своју стратешку јасноћу према Америци, што је у оштром контрасту са стратешком двосмисленошћу америчке стране“, те да стабилност у њиховим односима може да се постигне само под условом да „Америка буде доследна у својим речима и делима“.

Посета америчког државног секретара Ентонија Блинкена Кини

© AP Photo / Leah Millis

Указује се тим поводом и да је у средишту стола за којим су се састали Си и Блинкен био процветали лотос – сада је сезона његовог цветања – а симболика се састоји у томе што се на кинеском речи „лотос“ и „хармонија“ изговарају на исти начин. Хармонија, у виду мирољубиве коегзистенције и сарадње на општу корист, наглашава „Глобал тајмс“, може да се оствари само ако „САД престану да говоре једно, а раде друго“.

Домети кинеско-европске сарадње

Исти извор – а треба имати у виду да је власник „Глобал тајмса“ Централни комитет Комунистичке партије Кине – на пут у Немачку и Француску је, у духу оне жеље за стратешком јасноћом, премијера Ли Ћијанга испратио уз споменуту поруку да су „Кина и Европа једна другој потребне за мултиполарни свет“.

Лијева посета, наводи се, „донеће више извесности око кинеско-европске сарадње“ у свету у коме „унилатерализам и хегемонско понашање САД прете тренду мултиполаризације... Европска унија, а нарочито њене водеће чланице, морају да нађу начин да сарађују с Кином (...) како би се изборили са насилничким понашањем САД чији је циљ да се поткопа економско окружење и потенцијал ЕУ“, коментарише „Глобал тајмс“, и открива амбициозну и могуће само пусту жељу Кине да Европа изгради сопствени геополитички идентитет: „Након Француске, сталне чланице Савета безбедности и нуклеарне силе, која је почела да позива на стратешку аутономију (Европе) после априлске посете председника Емануела Макрона Кини, и Немачка је почела да наглашава значај мултиполарног светског поретка“.

Директне инвестиције Немачке у Кину, иначе, прошле године су достигле рекордних 11,5 милијарди евра, чиме је укупан износ достигао огромних 114 милијарди. „Фајненшел тајмс“ тим поводом незадовољно констатује да су ове бројке „у дубокој контрадикцији са тобожњом тежњом Берлина да ’смањи ризик’ од своје изложености Пекингу“.

Ову стратегију „смањивања ризика“ уместо потпуног раздвајања од Кине које заговара Америка, како је то покушала да објасни председница Европске комисије Урсула фон дер Лејен, сама Кина пак тумачи као „једну те исту интенцију САД и савезника да обуздају економски успон Кине“.

Па је у том циљу, баш у време Лијевог пута у Европу, за добродошлицу, Европска комисија представила своју антикинеску „Европску стратегију економске безбедности“. Док је, насупрот томе, Макронова шефица дипломатије Катрин Колона потврдила његову жељу да га позову на самит БРИКС-а крајем августа.

Која ће од ове две супротне тежње превагнути у Европи? Може ли зов Кине да претегне над диктатом Вашингтона? И каква је будућност односа Вашингтона и Пекинга, те Брисела, Берлина и Париза који су укљештени међу њима?

О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ разговарали

дугогодишњи спољнополитички уредник у Танјугу Борислав Коркоделовић и научни сарадник Института за међународну политику и привреду Александар Митић.