Границе српске књижевности: Проблем који је почео пре два века, траје и данас /видео/

Наш културни простор није довољно јасно и довољно добро дефинисан пре свега зато што ми себе као нацију нисмо довољно јасно дефинисали, оцењује др Ненад Николић, један од учесника четврте Интеркатедарске србистичке конференције која се од 23. до 25. јуна одржава у Тршићу са темом „Границе српске књижевности“.

Да је реч о догађају од великог значаја за наш културни простор и нашу културу, потврђује и главни уредник скупа, др Славко Петаковић који за „Орбиту културе“ каже да о важности ове конференције сведочи и учешће представника свих србистичких катедара са свих универзитета, као и учешће гостију из Црне Горе и Републике српске.

„Скуп је веома важан јер се на њему доносе стратешке одлуке. Ове године ће бити донета декларација којом ће бити дефинисане границе српске књижевности. Кроз дијалог ћемо настојати да успоставимо представу о томе где су те границе, шта то супстанцијално одређује српску књижевност, покушаћемо да из разних углова размотримо ово важно питање. А оно је важно јер представа о српској књижевности спада у темеље нашег културног бића и идентитета“, каже др Петаковић.

За проф. др Петра Пјановића који је у својим студијама одавно установио да је неопходно да се сами са собом договоримо шта је српски културни простор, готово парадоксално звучи да ни после толиког трајања још увек нисмо дефинисали наш културни и књижевни простор.

„Не само што до данас нисмо успели да дефинишемо шта је наш књижевни простор него бих рекао да ми до данас нисмо дефинисали оно што јесте простор српског културног круга. Ова конференција ће помоћи да нека питања решимо, а то је поред књижевности и питање целовитости бића српског књижевног језика који је биће самог народа, знак идентитета, и инструмент матичне културе.“

Објашњавајући да наши проблеми, када је реч о целовитости нашег културног простора, почињу од 1850. године и Бечког договора, професор Пјановић подсећа да је својевремено Павле Ивић са разлогом приметио да током 19. века почиње озбиљан проблем са језиком, утолико што је Вуков ијекавски говор у Хрватској почео да се прихвата као језичка норма.

„Од тада до данас ми видимо, зависно од политичког контекста, како се то реперкутује не само у политици и култури, него и у самом животу. Ствари треба посматрати у историјском контексту јер тек у тој перспективи виде се проблеми који су настајали у другој половини 19. века, у целом 20. веку, али и у нашем времену. А проблем је у томе што ова питања не тангирају само књижевност и језик, односно културу, него на неки начин тангирају и оно што јесте друштвени живот“, објашњава др Пјановић.

На питање шта би поред језика могао бити уочљив маркер на основу којег би се могао одредити идентитет и границе књижевности једне културе, др Ненад Николић одговара да набрајање маркера не би дало потпун одговор, будући да је већ сама ситуација са језиком довољно сложена.

„Када посматрамо језик као инструмент српске културе доћи ћемо до тога да су различити језици били инструменти те културе и да се у корпус српске књижевности укључују дела која су писана не само данашњим језиком, него и на рускословенском, руском, славеносербском. То су све били језици српске културе којима је изграђивана јавна свест о заједничком интересу. О тој заједници мислио је и Захарије Орфелин који је писао пре Француске револуције али је осећао и у свом делу наговештавао она својства којима ћемо од Француске револуције почети да дефинишемо модерну нацију.“

Захарије Орфелин, Горки плач некада славне Србије..., Венеција 1761: једини познати примерак првог српског модерног песничког дела (Збирка старе књиге)

© Фото : Народна библиотека Србије

Николић наглашава да говорити о српској националној књижевности заправо значи говоримо о њој од средине 19. века, од првих текстова Јована Суботића, Јована Ристића, Георгија Магарашевића, од аутора који су почели да заснивају идеју о српској националној књижевности.

„Наравно и од Стојана Новаковића који је желео да употребом недовољно диференцираних појмова племена и народа обухвати и Хрвате у оквир српске нације. Он је говорио о српском и хрватском племену у оквиру српског народа, потпуно игноришући жељу Хрвата да буду нешто друго. Они су преузели језик, али нису желели да га називају српским и желели су да се одреде као посебна, сопствена нација. Тај покушај да се они укључе у наш круг је у ствари водио у губљење одређених традиционалних својстава српске нације, то се после наставило са концепцијом интегралног југословенства краља Александра на основу које је Павле Поповић писао о југословенској књижевности, да бисмо данас дошли до ситуације да се говори о регионалној књижевности, о „нашем“ или заједничком језику, и да се на крају каже – границе нису битне.“

(Цео интервју погледајте у видео прилогу)