Да у свом тиму имате Христа и Јордана ког противника бисте се плашили?

Ниједног! Ђаво би подвио рогове, атеисти би се крстили пред вама, бритва би вам била довољна за обарање читаве ескадриле авиона стелт технологије.

За Спутњик пише Драган Стојић, истраживач у области спортске и политичке историје.

Како је бугарска репрезентација на Светском првенству у САД 1994. године у својим редовима као ударне игле имала Христа Стоичкова и Јордана Лечкова, њихов ривал у четвртфиналу – Немачка – добрим делом састављен од ветерана из неких претходних битака, који су већ полако могли да каче о клин униформу државног тима, многи су се надали, малобројнији веровали, а неки попут Баба Ванге, чувене пророчице из нама суседне земље, тврдили да ће “панцер дивизија” положити оружје пред четом селектора Димитра Пенева на стадиону Џајантс у Њујорку тог јулског дана пре скоро три деценије, мада су пре овог меча “лавови” с Родопа из 17 окршаја с Немцима свега двапут изашли непоражени.

Истина је да су браниоци титуле практично хибернирали кроз групну фазу, напола подигнутих капака елиминисали Белгијанце у првој елиминационој рунди, оптерећени повредама више играча стали на четвртфиналну црту, а Бугари у супротном расположењу стигли до Топ 8, јер су на овом такмичењу забележили своје прве победе у историји Мундијала, срушена је и Аргентина, али су Линекерове речи памтили и египатски фараони, па се планетарним шампиона није смело претити.

Али им се зато смело супротставити: знањем, храброшћу, истрајношћу, игром до последњег секунда. Дакле, њиховим најјачим оружјем.

Осетио је чувени “Цар” Франц Бекенбауер да се царство, које је он четири лета раније проширио до крајњих граница фудбалске планете, полако руши, па је Бертију Фогтсу, свом наследнику на клупи “елфа” јавно саветовао да изабере дефанзивну стратегију, пошто је добро знао да “Тута Бугарин” из навалног реда “коље” противничке одбране када год му се укаже прилика, а не само уторком. Па ти Чкаљин оче, пардон, Илгнер пази.

Док су у првом полувремену мреже пуњене искључиво кисеоником, можда по којим комарцем (мада тешко) или ројем мушица, мада је Балаков из чисте позиције погодио стативу, у завршном су противници напустили метод борбе својствен илегалцима и прешли на фронтални сукоб из свих оружја, а први је у јуриш кренуо Лотар Матеус, и то уз помоћ клумбијског арбитра Хозеа Тореса, којем је већ након 3-4 минута игре у наставку досадила улога “плавог шлема”, па је одлучио да постане добровољац у немачким редовима.

Дуел Лечкова и Јиргена Клисмана јесте личио на обарање два мала прста на руци једномесечних беба, међутим, “кафетеросу” довољног интензитета да би досудио казнени ударац у корист Немачке.

Одговорност је преузео Матеус, послао лопту у једну, Борислава Михајлова у другу страну за вођство од 1:0 пред улазак у 50. минут игре.

Lothar Matthaus vs Bulgaria, 1994. pic.twitter.com/swCWER6NfZ

— 90s Football (@90sfootball) December 31, 2022

Рачунајући да је тадашњем чувару мреже нашег претходног противника сва снага у пресађеној коси, “панцери” су наставили да атакују ка његовом голу још жешће, но има нешто и у рукама, у шта се уверио и Томас Хеслер, чију изгледну шансу је потоњи челник Фудбалског савеза Бугарске “бацио” у Атлански океан, јер је Марица предалеко од Њујорка, док је четврт часа пре краја судија Торес у очај бацио Рудија Фелера, све његове саиграче и сународнике, поништавајући регуларан погодак “летећем Немцу”.

На јави су једни стајали на корак од полуфинала, а други су о проласку у претпоследњи круг досад најквалитетнијег Мундијала у историји фудбала могли само да сањају.

А, како је то лепо формулисао Масимо Педрацини “живот без снова не вреди”, што је Стоичкова и дружину нагнало да доживе свој сан.

Hristo Stoichkov vs Germany, 1994. pic.twitter.com/p6XDgLTKWa

— 90s Football (@90sfootball) October 6, 2022

Око 20 метара стадионског “села”, целе Сједињене Државе и васколика Земља стали су у два метра залета кума Мирослава Илића, из чије левице је кренуо пројектил преко “живог зида”, лопта се спустила у доњи леви угао, а под којим углом је главу окренуо Берти Фогтс можемо само да нагађамо. Аутсајдер је стигао до изједначења у 76. минуту-1:1.

Петнаест минута је за немачке фудбалере исто што и вечност за човечанство, сви су у том тренутку рачунали на њихову упорност, нико жив сумњао није да ће поново стићи до преимућства, да би им свега 180 секунди касније Лечков наде у тријумф свео на ниво сахарске реке.

Наизглед необећавајући напад близу десне аут линије, Златко Јанков у својеврсној мишоловци се креће у маниру Брзог Гонзалеса, варком телом обезбеђује себи простор за центаршут, лопта пада на 12 метара од мете и мирисало је на изненађење.

Лечков је искористио Хеслеров дефицит у висини, претворивши га у суфицит за своју екипу. Бацивши се, сјајно је захватио лопту главом, подигао ју је високо, а она је стигла тамо где Илгнерова рука није и све је пуцало од радости. Бугарску је од полуфинала делило свега десетак минута.

Тих нешто више од 600 секунди је људима у црноморској земљи трајало колико и потрага за златом у амазонској прашуми, док се “панцерима” привиђало да је увео нови систем мерења времена – пролетело им је.

Ни искључење Емила Костадинова, који је у последњим секундама квалификација у на “Парку принчева” у Паризу својим голом против Француза на “белом коњу” послао своју репрезентацију преко океана, није донело промену.

Фогтс је за елиминацију оптужио младе играче, сматрајући да се нису залагали, а припадници Војске Републике Српске су почасном паљбом усред рата поздравили пласман словенске браће.

На другом крају планете је тад био Балкан.

Христо се родио, ваистину Лечков!