Милан Кундера, сведок једног доба, мајстор неподношљиве лакоће писања

Књижевни пут Милана Кундера у великој мери се поклапа са књижевним путем источноевропских писаца који су до извесне мере имали дисидентски статус у својим књижевностима, али су исто тако успевали да изграде и завидне књижевне каријере, каже писац и професор Михајло Пантић.

Роман тешко може надјачати глупост људске извесности

Чувени чешки писац Милан Кундера преминуо је у 94. години.

„Ја измишљам приче, супротстављам их међусобно, и на тај начин постављам питања. Људска глупост долази из потребе да постоје одговори на све. Кад је 'Дон Кихот' кренуо у свет, тај свет се пред његовим очима претворио у тајну. То је наслеђе првог европског романа остављено читавој каснијој историји романа. Романописац учи читаоца да схвати свет као питање. У том ставу постоје мудрост и трпељивост. У свету изграђеном на неприкосновеним извесностима, такав роман је мртав. Тоталитарни свет, без обзира да ли је заснован на Марксу, исламу или нечем другом, свет је одговора, а не питања. Ту нема места за роман. У сваком случају, изгледа ми да данас, људи широм света више воле просуђивати него схватати, одговарати него питати, тако да глас романа тешко може над‌јачати гласну глупост људске извесности“, рекао је својевремено Милан Кундера.

Миланче Кундерче, српски писац

Пантић за Спутњик подсећа да је српска читалачка публика пре више деценија великим интересовањем и још већом подршком прихватила и широко читала Кундерина најранија књижевна дела:

„У једном тренутку смо га, док сам био уредник у 'Књижевној речи', а томе има већ 40 година, звали Миланче Кундерче, српски писац. Заиста је толико био ушао у наш читалачки видокруг и имао је неспоран утицај, јер је за разлику од контекста српске књижевности у којој су се слободе размицале, у случају пољских и чешких писаца то било до извесне мере друкчије“.

Кундера нас је, истиче Пантић, с једне стране привлачио не само свом својом слободом да изриче одговарајуће критичке или антиидеолошке ставове, изазивајући осуду тадашњег режима у Чехословачкој, него пре свега и својом људском, егзистенцијалном слободом да пише о својим најинтимнијим искуствима:

„Није био високо претенциозан писац попут Елијаса Канетија, аутора који подразумевају филозофску компоненту у свом писању. Напротив био је врло пријемчив и читљив, мајстор доброг и питког, на тренутке, духовитог, и свакако ироничног приповедања. Од њега памтим поетички став да је иронија основна перспектива модерног романа. Та иронија, двосмисленост и недословност је с једне стране, била изузетно ефектна, а с друге га је 'чувала' од осуде за директно или неувијено изнете своје политичке ставове“.

Персона нон грата у Чекхословачкој

Рођен 1929. године у Брну, Кундера је као матурант 1948. одушевљено ступио у Комунистичку партију, из које је две године касније искључен „због непријатељских идеја и индивидуалистичких склоности“.

Морао је да прекине студије музике и књижевности и касније започете студије режије и сценарија.

После насилног гушења Прашког пролећа 1968. постао је непожељан у Чехословачкој. Напустио је домовину и од 1975. живео у Француској где је и објавио дела „Књига смеха и заборава“, „Уметност романа“ и „Бесмртност“.

Обрачунао се са својом комунистичком прошлошћу у романима „Живот је другде" (1973) и „Опроштајни валцер" (1976).

Пантић сматра да књиге које је написао у Француској нису имале акустику, ни пријем, па чак ни вредност, какву су имала његова најранија дела, као што су „Смешне љубави“ (1970):

„За разлику од његове прве фазе, књига које су у Чешкој настајале у конкретним историјским и политичким околностима и које су биле нека врста одзива, реакције на непосредну стварност, у Француској је променио перспективу и његови романи су постали контемплативнији. Добили су есејистичку димензију више, што је разумљиво јер је био интелектуалац првог реда“.

Поглед на један историјски период

Када је 1984. објавио „Неподношљиву лакоћу постојања“, роман се широм света нашао на листама бестселера и Кундера је постао велика звезда. Касније је по њему снимљен и филм са Жилијет Бинош и Данијелом Деј Луисом.

„Мислим да ће Кундерине књиге, не само зато што су очувале свој књижевни и естетски квалитет и своју читљивост, већ нарочито зато што су сведочење о једном добу, остати као један књижевни поглед на одговарајући европски историјски период“, сматра Михајло Пантић.

Неправда - није добио Нобелову награду

Књижевница Вида Огњеновић, подсетивши на узбурканост коју је у српској литератури Кундера изазвао својим најранијим делима, каже да је „отишао велики, озбиљан писац који је отварао нове видике нашим писцима, идеологијом поприлично бункерисаним“:

„Нисам га срела, али је био пријатељ са Данилом Кишом и често су се виђали странствујући заједно у Паризу. Киш је говорио о њему као о особи која не само да има велики књижевни дар и да гради озбиљно књижевно дело, већ је и заинтересован за књижевност других народа, нарочито словенских. Неправда је што није добио Нобелову награду, али то није једина неправда – није је добио ни Борхес.“

Смрћу Милана Кундере, истиче писац и главни уредник издавачке куће „Архипелаг“ Гојко Божовић, одлази један од последњих великих приповедача 20. века:

„Кундера је то био и као читани романсијер, и као утицајни есејиста, и као интелектуалац који је у свом добу непрестано био не само посматрач већ и сведок и учесник. У чешком делу свог опуса, по коме је читаоцима и познатији, Милан Кундера је занимљивим приповедањем и баснословним, средњоевропским хумором оживљавао сиву стварност реалног социјализма сведочећи о неподношљивим околностима постојања у репресивном систему. Ретки су писци модерних времена чији су толики наслови постали запамћени и као читалачко искуство и као начин дефинисања једног времена: од 'Неподношљиве лакоће постојања', преко 'Шале' до наслова какви су 'Живот је другде' или 'Књига смеха и заборава'“.

Писац живота који је негде другде

Француска трилогија Милана Кундере, оличена у романима „Успоравање“, „Идентитет“ и „Незнање“, обележена је, запажа Божовић, приповедањем о једној немогућности:

„Та немогућност, потпуно очекивано у свету Кундерине књижевности, проузрокована је дејством виших сила друштвене егзистенције. Наиме, после епохалног политичког прелома, краја Хладног рата и пада Берлинског зида, политички емигрант, какав је јунак Кундериних романа писаних на француском, постао политички ирелевантан, док му је повратак у земљу коју је својевремено морао да напусти постао немогућ, јер се земља у међувремену променила, а он више не дели њено искуство, ни искуство оних који су остали као кетмани, притајени дисиденти, прогоњени појединци или тиха већина која чека расплет догађаја“.

Кундера је, наглашава Божовић, заиста писац живота који је негде другде:

„По томе се његова литература снажно уцепила у свест толиких Европљана с различитих страна стварних или замишљених граница о којима је непоновљиво сведочио. Тај живот је негде другде не зато што је неки Кундерин јунак тако хтео, нити зато што је живот тај 'случај комедијант', како би рекао Црњански, већ због тога што је у Кундерином времену, а поготову на просторима Средње и Источне Европе немогуће било осмислити обични, свакодневни, лични живот без уплива историје, политике или идеологије. Понекад су ти упливи било толико драматични да су тај живот по својој сили отуђивали и измештали негде другде“.