Америка не зна шта ће са собом: Код куће забрањују абортус, а по свету насилно шире ЛГБТ идеологију

Наметање ЛГБТ права широм света док се у САД забрањују абортуси показује да је водећа земља колективног Запада, самозвана лучонаша слободе, идеолошки огрезла у перверзном хибриду неолибералиизма и зато се и понаша као насилник који не зна шта ће са собом, сматра др Игор Перишић.

На први поглед, нема већег непријатеља владајућој идеологији колективног Запада од праксе која следи ту идеологију. Примера је много, али тренутно је најактуелније наметање пакета ЛГБТ права остатку света, годину дана након што је амерички Врховни суд дозволио државама чланицама да забране абортус.

Захваљујући тој одлуци данас је готово у половини савезних америчких држава абортус забрањен или је могућност се та операција обави толико отежана да су многе специјалистичке клинике затворене, док је порасла смртност жена услед подвргавања илегалним абортусима у сумњивим клиникама.

Сам председник САД Џозеф Бајден изјавио је да је одлуком Врховног суда земља уназађена за 150 година али то Американцима не смета да ударају пацке и уводе санкције државама које недовољно поштују тзв. ЛГБТ права, макар оне имале и веома либералне законе о абортусу.

Амерички либерализам – злоупотреба основних либералних начела

Увек је у директној политичкој употреби традиције политичких идеологија на делу извесно искривљавање, али у актуелној америчкој спољној политици имамо знатно веће искривљавање и употребно фалсификовање традиционалних либералних начела, каже за Спутњик др Игор Перишић, виши научни сарадник Института за књижевност и уметност.

Неоколонијално наметање основних људских права народима који на њих нису спремни или их не желе, са традиционалног либералног становишта било би схваћено као насиље над нечим што би требало оставити у пољу различитости, додаје Перишић, аутор студије „Књижевност и либерална мисао“.

А ова политичка и вулгарно идеолошка злоупотреба основних начела либерализма служи само да дисциплинује неке народе и у потпуној је супротности са оним што би требало да промовише.

Другачије мишљење „непријатеља демократије“

Америчка злоупотреба ЛГБТ права постиже контраефекат и може изазвати негативне ефекте по људе који се декларативно узимају у заштиту, док се са унутрашње стране опет искривљује у своју супротност, сматра Перишић.

„На унутрашњем плану дешава се нешто што је супротно традиционалном либерализму као отвореном за борбу дискурса и различитих мишљења да би се дошло до неког консензуса. Овде се префигурише јавно мњење као поље у коме су неки дискурси и гласови унапред одстрањени као непожељни, а не би смели да буду такви. Можда је најбољи пример тога тренутно дискурс који позива на било какво промишљања завршетка рата у Украјини као нечега што би требало да буде плод неког компромиса. Управо тај дискурс се одстрањује као непожељан, а они који га заступају конфигуришу се као непријатељи. Ствара се фигура непријатеља од оних што износе другачије мишљење“.

И то је пример како западна друштва, која још увек можемо називати либералним демократијама, ка унутра делују репресивно, наглашава Перишић.

Антилиберални прогон Асанжа

Као други пример наводи судбину Џулијана Асанжа који је „урадио један диван посао за цео свет који би требало да буде користан и за либералну демократију“.

Међутим, дискурс који Асанж повлачи за собом изгони се на тоталне маргине, а сам његов чин се директно интерпелира као криминалан. Ако се тако нешто уради у правном поретку онда више ту нема никаквог разговора, нити шанси да се спорна питања врате у нешто што би било позив за преосмишљавање и исправљање свих грешака које владајући неолиберализам тренутно чини.

„Асанж је осећао потребу да исправи неке неправде и да раскринка нешто што је директна манипулација над човеком као таквим, да промтејски свету донесе на тацни једну добру ствар у интерпретацији која је отишла у своју потпуну супротност, за коју бих рекао да је неототалитарна. Интерпретација која инсистира на Асанжовом чину као криминалном урадила је један посао који је не само антидемократски него и антицивилизацијски, а свакако и антилибералан“.

Перверзни хибрид неолиберализма

Према Перишићу, либерализам се претворио у своју супротност после пада Берлинског зида кад је либерална демократија победила у идеолошкој борби у свету. А управо се у ароганцији и слављу победе кад је и Источна Европа прешла на страну победника чинило да либерализам нема правог противника који би му омогућио да буде оно што јесте.

Традиционални либерализам је боље функционисао док је имао непријатеље који су му били корективи а који нису били баш толики непријатељи колико се на први поглед чини. А кад се у последњих тридесетак година видело да та моћ скоро и да нема граница, почела је да се шири и по неким бесмисленим, капиларним стварима.

Постоји и економска дијалектика која бива помало перверзна управо зато што је неолиберални пројект противречан и састављен од хибридних момената – жестоког капитализма, левичарских културних стратегија и неких елемената традиционалног либерализма, сматра наш саговорник.

Америка – насилник који не зна шта ће са собом

Понашање САД у последње три деценије личи на насилника који више не зна шта ће са самим собом и не зна да се заустави у неком тренутку. Мада у гибањима у последње време постоје гласови и поступци који можда доприносе да се помало обузда то необуздано слављење неолибералне моћи, попут повлачења америчких трупа из Авганистана и расправа у америчком друштву о унутрашњим питањима која понекад делују као неоконзервативни удар.

„Мислим на поновно покретање питања абортуса што је не само легитимно питање него је питање које помаже друштву у смислу обнављања друштвеног дијалога који би био заснован на неким традиционалнијим, хуманистичким схватањима и хуманистичким споровима који су били продуктивнији и стварали неки мирнији и бољи свет. Данашњи свет заснован је на хибридној неолибералној идеологији која је покушала себе да представи као једину, најбољу и предводницу тог новог марша глобализације“.

А та глобализација се показује све мање успешном и онда повратно упозорава неолибералне стратегије да морају мало да прикоче и да се замисле, и можда да се врате сопственим, али далеким темељима, закључио је Перишић.