Путеви хероја: Од пошумњавања преко оживљавања старих апарата до рециклирања одеће

Ратко Антуновић из Зенице преко 50 година планинари и учи људе како да разумеју, поштују и чувају природу. Теа Николић је у Београду основала организацију „Шума пева“ посвећену пошумњавању. Кристина Каралека из грчког града Каламате, посвећена сакупљању старог семења, направила је оазу на својој тераси узгајајући на десетине биљака.

Они су троје од 12 протагониста дебитанског документарног филма „Путеви хероја“ позоришне редитељке Ане Константиновић и њеног колектива „Ехо анимато“, који је приказан на Фестивалу европског филма Палић.

Ситним корацима ка спасу природе

Јунаци Аниног филма припадају различитим срединама, професијама и генерацијама, а повезује их посвећеност и истрајност да у својим заједницама, једноставним корацима и користећи сопствене вештине, допринесу очувању животне средине.

Ана Константиновић

© Sputnik / Марија Јаковљевић

„Као луткар видим и креирам свет који је другачији и бољи и то ми пружа неизмерно задовољство. Када дате времена да процес постане прогрес, видите велике промене. Промене на боље могуће су само је потребно време“, каже Мариа Манаси из Грчке која води радионице за децу посвећене очувању природе.

Недим Факић из Зенице је са 16 година развио апликацију која мери ниво загађености у градовима света. Марија Модријан из Словеније није купила одећу 20 година и учи људе како уз помоћ своје креативности да се лепо облаче и истовремено чувају природу.

А Драгана Катић из Србије уклања смеће из свог окружења: „Можда не могу да допринесем великим променама у свету, али парк у свом комшилуку могу да променим“.

Велики ефекат невидљивих хероја

Сви су они хероји који показују да промена не долази искључиво кроз велика одрицања, већ да постоје многобројни начини да одрживост постане део свакодневног живота.

Омнибус обједињује приче и подвиге дванаест људи из шест европских земаља, показујући да лични поступци, ма колико се некад чинили малим и невидљивим, заправо могу направити значајан ефекат.

„Идеја је била да мотивишемо људе, да свако пронађе неки свој начин да допринесе, да пронађемо што више ниша у којима ће онај који гледа филм, рећи – 'Аха, можда не бих рециклирао своју одећу, али бих могао да сакупљам семење или можда да мање купујем'. Наравно поставља се питање да ли појединац заиста може да помогне. То је вечита клацкалица око које стално бринемо када причамо о екологији - колико је до нас, а колико до структуралних промена“, објашњава за Спутњик Ана Константиновић.

Филм, који је део истоименог међународног пројека, обухватио је протагонисте из шест земаља – Србије, Северне Македоније, Босне и Херцеговине, Италије, Грчке и Словеније.

На путу еколошке мисије

„Наша идеја је да истакнемо оне људе који су најчешће невидљиви а који раде нешто наизглед веома мало, али што захтева неку врсту жртве, посвећености, дуготрајно и предано бављење том својом активношћу. То могу бити људи попут нас, али који су својом истрајношћу остали на путу еколошке мисије“, каже редитељка.

Примећује да се однос према природи и степен развијености еколошке свести разликује од земље до земље, као и примењивост закона и процедура.

„У Словемији, као еколошки високо развијеној земљи, ситуација је доста другачија него у Србији или Босни Херцеговини или Северној Македонији. Мислим да су закони и њихово спровођење веома важни. Чак смо имали занимљив разговор у Северној Македонији са групом средњошколаца који су инсистирали: Казните нас, казните нас. То и јесте тачно - награде и казне за добре и лоше поступке су најважније. Где то функционише, ствари су на бољем нивоу“.

Капитализам и конзумеризам против планете

Оно што је заједнички проблем за све земље, биле оне више или мање развијене, јесу капитализам и конзумеризам.

„То је нешто веће од појединца и питање је да ли и како се то може променити. Када говоримо о одрживој моди, говоримо о великим компанијама које израбљују људе, земљу, воду. Када говоримо о поправци ситних апарата, враћамо се на причу конзумеризма, претеране потрошње, пластике и свих других загађивача“, наглашава Константиновић.

Решење би могло да буде, сматра наша саговорница, да прекинемо да се фокусирамо на раст, да активним мерама смањимо раст капитала и можда мало умиримо ситуацију:

„Сви смо свесни да је планета преоптерећена, као и свако од нас, непрестаним растом. Порука из свих земаља јесте да морамо да успоримо, да се позабавимо квалитетом, а не квантитетом“.