Балкан као Бајкал: Може ли се овде пресликати руски модел за ресурс који значи - живот /видео/

Балкан је део света у коме је газдовање над водама најкомпликованије, јер земље деле већину река и језера. Све воде, које значе живот, су у великој мери загађене, а спасити их може само заједнички рад на заштити. Најбољи пример како је то могуће је Бајкалско језеро, највећа чаша воде за пиће на свету, зато нам је искуство руских стручњака драгоцено

Ово за Спутњик каже Мирољуб Милинчић, редовни професор Географског факултета у Београду и директор Центра руског географског друштва у Србији и додаје;

"Од античких времена постоји нешто што се зове трагедија заједничког, а то се код нас најбоље види на квалитету најважнијег ресурса, воде Саве, Дунава, Тамиша, Тисе".

Центар на чијем је челу је ових дана, без обзира на тренутне геополитичке околности и покушај маргинализовања руске науке, успео да окупи 30 еминентних стручњака из целог света. На Међународој конференцији посвећеној прекограничним водама стручњаци из Мађарске, Шведске, Монголије, са Балкана, из САД, Кине и Русије, дали су своје виђење решења проблема загађених вода које протичу кроз више земаља.

Прекогранични сливови чине 98 процената воде Северне Македоније, у Румунији 96 одсто, у Бугарској 93, у Србији чак 92 процента, а у најбољем положају је Грчка са свега 19 одсто прекограничних вода.

"Грчка је у најповољнијем положају у смислу територије, али у смислу количине воде које јој доносе реке попут Вардара или Струме, за ту земљу, то значи живот. Транзитне воде за Србију такође значе живот. Од укупних количина вода којима Србија располаже, а то се не види на први поглед, чак девет десетина су управо транзитне воде које до нас стижу током Дунава, Саве, Дрине", објашњава Милинчић.

© Sputnik

Балкан уништава свој најважнији ресурс

Да су транзитне воде наш живот, али и живот Балкана, мало ко је свестан. Готово све воде су онечишћене, а научници који су се окупили у Србији, уз подршку Географског факултета московског државног универзитета Ломоносов и светских асоцијација за очување земљишта и вода, покушали су да дају одговор на питање, како да спречимо загађење и заштитимо најважнији ресуср.

"Наше прекограничне воде немају добар статус, али постоји макар позитивно очекивање, искуство, шта се дешавало у свету уколико је било сарадње на међудржавним водама. Најбољи и нама најближи пример је слив реке Рајне. Током 18, 19. и добар део 20. века била је таква да су је називали и канализацијом западне Европе. Али од 1970. године Рајна, захваљујући труду Француске, Немачке и Швајцарске, једна је од најчистијих река Европе. Преко 20 милиона људи сада пије воду из реке Рајне, у њу се вратио лосос, вратио се живот, чак и онај најзахтевнији".

Милинчић додаје да тренутно Сена, која је национална река Француске, има гори еколошки статус од Рајне. Њен пример улива наду, али и обавезе које смо преузели, пут у Европску унију је оверен чињеницом да морамо побољшати статус наших вода.

"У Европи нас већ дуже времена препознају као црну тачку по питању загађења вода, пре свега у сливу Дунава. Али ако радимо заједно са Румуним, Мађарима, са Хрватском и Босном и Херцеговином, ако будемо контролисали њих, а они нас, наш однос према заједничком ресурсу, његов статус ће сасвим сигурно бити много бољи. За еко статус Топчидерске реке, нико није крив до нас самих, али не само ње, многих других мањих или већих река. Хоћу да кажем, трансграничне воде можда имају и највећи потенцијал у смислу побољшања еко статуса".

Смеће на реци, Балканци нису свесни да је вода најважнији ресурс

CC0 / Pixabay /

Бајкалско језеро најбољи пример

Милијарду и по људи у свету тренутно нема воду за пиће, половина свих болести у свету узрокована је онечишћеном или недостатком воде, а свуда у свету синоним за препуну светску чашу чисте воде је Бајкалско језеро у Русији. Руси су свесни тога, али и Монголија, чије се реке уливају у највеће и најчистије језеро на свету.

"Они имају дугогодишње, дугорочне програме надгледања. Русија и Монголија су у те програме укључиле колеге из Холандије и Данске још пре 30 година, зато што је сливна површина Бајкала већа од површине Балкана, преко 300 река се улива у Бајкалско језеро, а из њега истиче само један Ангара. То језеро, не само по морфометријским параметрима, је свет живота за себе. Ту живи и бајкалска фока, једина слатководна фока на свету".

Заштита мајке свих језера на свету, Бајкалско језрео старије је од 30 милиона година, одличан је пример како треба радити на Балкану, али и у другим деловима света. На Конференцији су представљена и истраживања на Мисисипију и Жутој реци. Развој модерне технологије довео је до тога да се вода из ових река пије.

"Колеге са Техничког универзитета у Тексасу урадиле су компаративне анализе, како би смо презели искуство других. Река Хуанг Хо је знала да у једном изливању убије 800 хиљада људи, да у полавама унесрећи до 4 милиона људи, нама се у Србији сваког пролећа дешавају поплаве, не морамо да будемо научници, истраживачи, да би смо предвидели да ћемо идуће године у априлу или мају имати поплаве, а током јула и августа суше".

Милинчић додаје да су, у светским размерама, реке све мање реке, оне постају системи каскада, великих акумулација. Појам из уџбеника су Жута река и Жуто море, али скоро да више нема ни реке, ни мора у тој боји, из простог разлога што је у сливу великих река изграђено толико брана, формираних акумулација, да многе реке више и не стижу до својих ушћа.

Бајкалска фока

© Sputnik / Илья Питалев

/

Уђи у базу фотографија

Стижу суденти из Русије

Важан сегмент рада Центра руског географског друштва у Србији је размена студената који покушавају да спасу планету, наша делегација се управо влатила са јужног Урала из оренбушке области, ове године били су и на Кавказу. Крајем септембра иду на Бајкал, на конференцију економских географа Русије, а прва група младих научника из те земље у Србију стиже почетком августа. Они ће боравити у Београду, јужном Банату, обићи ће и Копаоник и нишки крај.

Природне лепоте Србије видели су и учесници конференције о прекограничним водама, била је то још једна прилика да будемо поносни, на природу, али и културно историјско наслеђе.

"Колеге из Америке, Тенесија, Сијетла, током посете Студеници, остали су у неверици да ли је било могуће да се пре 850 година нешто тако изгради, да је постојала таква култура, а када смо им говорили о цркви Светог Петра и Павла код Новог Пазара, нису нам поверовали да је фундамент из шестог века. Нису нам поверовали ни да само у том крају има четири споменика културе који су на Унесковој листи", каже Милничић и додаје да су странци одушевљени и чињеницом да је и Голија, на којој су били у том крају, у међународном програму заштите.

Додаје да упоредо траје и издавачка делатност Центра, почетком следеће године из штампе ће изаћи каппитално дело "Руско културно наслеђе у Србији", на српском језику, због кога је, између осталог, наш саговорник добио признање руског председника Владимира Путина. У припреми је и књига са темом Руси на Косову и Метохији.