Један случајан сусрет у Београду - 28 година после „Олује“: Првих сто је најтеже, после је лако!

Под сунцобраном и лети и зими продаје цвеће. Жега и хладноћа нацртали јој годове на лицу, па се чини да је три живота преживела. Три су мало за муку и рад који је преко њених леђа прешао.

„Нисам сама, има и горе од овога“, каже ми.

Љубицу Калинић из Запужана код Бенковца, „Олуја“ је довела у Београд. Репортера Спутњика, „Олуја“ је довела из Книна. Упознале смо се код Бајлонијеве пијаце.

Већ осам година купујем од ње цвеће, најмање једном недељно. Купила бих и чешће, али ми траје, јер увек продаје свеже. Иако по мелодији говора знам, а види се и по држању, питам је да ли је из Далмације.

„Јесам, од Бенковца, а одакле си ти земљакињо“?

И она је мене препознала.

Руке које су се нарадиле за три живота

© Sputnik / Сенка Милош

Одважила сам се да је питам да ли се јутрос сетила тог дана. Зна ли да је 4. август.

„Како нећу знати, ајме мени, ја сам Љубица“, сузе су кренуле да јој врцају. Такву сцену сам видела само на филму. Кад се мало смирила, поче да прича:

„А шта ћу ти причати, боље да се не сјећам… Ја и супруг пошли пјешке, били сами, дјеца на ратишту. Нисмо знали ђе су, док нисмо дошли овамо у Београд. Комшије су стале, па нас повезле трактором. Мислим да смо путовали дванаест дана, дванаест или четрнаест, не бих знала рећи. Ишли смо трактором, па опет пјешице узбрдо, гдје трактор натоварен није могао изаћи“.

На крају колоне…

Питам, шта су јели дванаест дана - „шта су стигли“, никоме то није било важно, одговара.

„Ишли смо последњи у колони, али и то је добро, избјегли смо кад су гађали људе на Петровачкој цести. Дјеца дошла до Београда прије нас. Али нисмо знали гдје су, ни они за нас, да ли смо живи. Нису знали ни један за другога. Млађи је једва живу главу извукао“.

Љубица има сталне муштерије, враћају се због свежег цвећа, али и њене љубазности

Слали су их, каже, на Косово, али она је имала девера у Београду, радио у Ботаничкој башти, код њега су дошли. Он их је прихватио и помогао колико је могао, а онда је почела нова „олуја“ за Калиниће, покушај да се скрасе у Србији, да нађу нови дом.

„Свукуд смо ишли, прво смо били у Борчи, супруг и ја у ходнику спавали, ниси могао у купатило, него преко нас двоје, па смо чекали да дјеца оду лећи и тек онда нас двоје на спавање. Неки нам рекли да идемо у Српски Метковић, били смо. И у Шапцу смо живили. Чули смо да је боље у Белој Цркви, у Јасенову, и ту смо били четири мјесеца. На крају смо дошли у Котеж, у радничке бараке“.

Имала је Љубица тада 45 година, ни тамо ни вамо, ни да нађе посао у струци, ни да иде у пензију. До рата је радила у фабрици обуће у Бенковцу.

„Мука моја земљакињо, мука, радила сам свашта. Ишла сам по кућама, радила по кућама, богме ми се више смучило, боље ми је овако. Мало цвијећа купим, па што продам, продам. Некад и бацим, али шта да радим. Радила сам и у једној канцеларији горе на Тргу, чистила четри сата, седам година сам ту радила, и по кућама. Чистила сам и један кафић, ено га тамо, још ради. Радила сам увијек два посла“.

Не зна Љубица колико дуго ради на пијаци, године су каже, најмање битне. Цвеће продаје од кад је отишла у пензију.

Љубица Калинић - жега и хладноћа направили су јој годове на лицу, али јој нису скинули осмех

© Sputnik / Сенка Милош

Ех, нек смо живи и здрави…

Ту се преварила, спојила хрватску и српску пензију, лоше је проценила, да је урадила другачије, имала би више. За 25 година рада у фабрици у Хрватској добила је 100 евра, за седам година колико је чистила канцеларије на Тргу републике, добија две хиљаде динара пензије.

О овој теми говори као да је то нешто најнебитније у животу. Тако је, „најбитније је да смо живи и здрави“, да имамо какав такав кров над главом.

„Успјели смо нешто своје, и дјеца радила и ми радили, чули смо за један јефтин плац у Крњачи, близу Дома здравља, па смо га купили. Направили смо своју кућицу. Старији син, Младен, завршио је економски факултет, ради, а млађи Ђорђе је за паром отишао у Италију, тамо је возио камион. И сад мјесец дана ради тамо, па је мјесец вамо“.

Има Љубица и благо, златне дукате, три унука, од старијег сина, Марка и Милоша.

„Од млађег имам само Павла“, каже, а годови које јој је на лицу направила београдска кошава развуку се у осмех који брише све о муци о којој је причала.

„Размишљам позитивно, што ћу друго, тако или никако. А кад радиш, не мислиш ни на шта. Свакако, дан за дан, смрт за врат“.

Шибају је сунце, ветрови и кише, али нема дана да не ради, "кад радиш, не мислиш ни на шта"

© Sputnik / Сенка Милош

Првих сто година је најтеже

Примећује да се стално збијам испод њеног сунцобрана, пржи сунце, као што је пржило 4. августа 1995, кад су нам обема животи прекинути.

„Нисмо сами. Има и горе од овога. Идеш ти на поса? Ајде, види се да ниси навикла. Ја сам као мала по оваквој жеги купила клас, чупала лук, копала виноград, гонила овце и волове, брала купине и носила у задругу. Тада нисмо имали сунцобран, голи и боси по читав дан“.

Купила сам струк босиљка за редакцију, гура ми још један „да ми замириши и кућа“.

Док се удаљавам гура ми још мало оптимизма жене стасале у далматинском камену, јер зна да је тешко преживети данашњи дан, колико год да си јака.

„Ајде ти полако, првих сто година је најтеже, посље ћемо лако, земљакињо моја“!