Мачка у џаку са пијачне тезге - кад исправност нико не контролише

Када кући са пијаце или из пиљаре донесете парадајз који не само да нема укуса и мириса, него пресечен изгледа потпуно болесно, готово без црвене пулпе, последица је тога што не постоји никаква обавеза контроле исправности производа који се износи на пијачну тезгу. Практично, не знате шта купујете.

То за Спутњик истиче председник Националне организације потрошача Србије (НОПС) , Горан Паповић.

„То је мачка у џаку. Имате неке квалитетне пиљарнице где и сам власник тражи све сертификате, тражи проверу. Али није обавезно. Неки који су одавно на тржишту они то раде. Тек на пијаци, када је у питању каренца, када се прска роба, поставља се то питање“, каже наш саговорник.

У таквој ситуацији купац једино може да се ослони на дугогодишњу куповину и познанство са оним од кога купује.

Паповић посебно указује на то што нема контроле прскања производа пестицидима, односно каренце. Она подразумева време које мора да протекне од последње примене пестицида до бербе у коме се примењени пестициди потпуно разграде или макар остану испод нивоа максималне дозвољене количине.

А ту не помажу ни пресечени парадајз, лубеница, истакнути на тезги као крунски доказ добре робе.

За разлику од њих трговински ланци, како напомиње челник НОПС-а, редовно контролишу робу.

Свакако да би их негативна реклама о неисправним производима на рафовима много коштала, јер профит је у питању.

Тај профит великих трговинских ланаца је, међутим, пресудио оном чиме смо се хвалили и надали се да нам се никада неће десити – да наше поврће и воће изгуби и укус и мирис.

Не помажу ни пресечени парадајз, лубеница, истакнути на тезги као крунски доказ добре робе.

© Tanjug / SAVA RADOVANOVIC

На то за Спутњик указује професор Пољопривредног факултета у Београду, др Миладин Шеварлић, објашњавајући зашто нам се све чешће чини да шта год купимо од поврћа има један исти „пластични“ укус. Управо то је био најјачи утисак наших људи који су пре више деценија имали прилику да бораве на западу - храна која нема укуса. Као и све друго што нам је одатле стизало са закашњењем, дочекали смо и то.

Аутохтоне сорте не доносе зараду

Зашто у августу, усред сезоне, не можете да купите парадајз који макар личи на онај који смо некада јели. Нема ту тајне, каже Шеварлић, истичући да је глобални приступ постао и наш национални.

„Аутохтоне сорте поврћа нису интересантне за велике трговачке ланце јер ланци имају дуг процес снабдевања, за разлику од продавница, минимаркета, или куповине на зеленим пијацама. Рецимо, домаћи парадајз јабучар, или волујско срце, имају врло кратак рок употребе у свежем стању да би се очувале све њихове карактеристике“, истиче наш саговорник.

Слабо су, како каже, транспортабилни, то су сорте које су намењене за потрошњу на локалном тржишту и велики трговачки ланци нису заинтересовани за њих јер би имали велике губитке на њима у тим дугим ланцима снабдевања.

Ништа без субвенција

„Немамо културу очувања аутохтоних семена садног материјала и раса стоке због тога што је то неекономична производња без одговарајућих подстицаја. Имамо регистрована пољопривредна газдинства са аутохтоним расама стоке, у претпрошлој години није уопште расписан конкурс за подстицаје за аутохтоне расе“, истиче професор Пољопривредног факултета.

Шта вреди, каже он, што су подстицаји повећани по хектару и што је Србија потписник међународне конвенције о очувању биодиверзитета, када је људима који гаје аутохтоне расе, који су годину дана улагали у ту производњу, када је дошао рок за исплату субвенција саопштено да за то нема средстава у буџету.

Када је у питању семе, на сцени је, каже он, нешто друго.

„Глобално се уништавају сва аутохтона семена. Имате и недавну дискусију хрватског посланика у Европском парламенту, господина Мислава Колакушића, који је закон о очувању природе оценио као закон о експропријацији земљишта и уништавању породичних пољопривредних газдинстава“, каже Шеварлић.

У трговинским ланцима се макар контролише исправност производа, макар воће и поврће били без укуса и мириса

CC BY-SA 4.0 / Wikipedia/Tokota /

Нова ГМО генерација

Колакушић је оценио да је једини циљ тог закона одузимање пољопривредног земљишта пољопривредницима, односно онемогућавање грађана да једу нормалну храну.

То, по мишљењу Шеварлића, говори шта нам се спрема. Уводи се, каже он, нова генерација ГМО производа који неће бити означавани као ГМО иако дефакто јесу.

Сведоци смо да пољопривредници у већини случајева не могу сами да сачувају семе и користе за наредну сетву, него из године у годину морају да купују ново.

„То вам је увек тако са хибридним семенима, губи се потенцијал родности са сваком новом генерацијом, од елите па надаље. Увек је најбоље сејати елиту, рецимо код кромпира, или било које друге биљне врсте. Једино је добро очување биодиверзитета код махунарки“, каже овај стручњак.

То, међутим, како наводи, није случај са семеном парадајза, паприке, купуса...

Зарада произвођача семена, али и трговинских ланаца је била одлучујућа да се и наши произвођачи воћа и поврћа определе за семе које ће дати производ који је прошао фитосанитарну контролу, али нам је непрепознатљив са становишта укуса, мириса, у односу на оно што смо некада јели.

Следити млекаџије

Добро је познато да велики број пољопривредних произвођача који живе од продаје једно износе на пијацу, а друго сеју и саде за сопствену потрошњу.

На питање да ли је могуће да се по некој вишој цени гаје ти производи од аутохтоних сорти за оне који могу да плате и мирис и укус и квалитет, наш саговорник сматра да би то било могуће у случају снабдевања директно од произвођача, или преко специјализованих продавница.

Он подсећа да су то недавно успели поједини произвођачи млека захваљујући групи младих информатичара која је за њих креирала посебну апликацију. Њихови купци захваљујући томе знају шта је право млеко, за разлику од оног потпуно осиромашеног које стиже из млекара, коме је, како каже, исцеђена душа.

Најбитније за произвођача који се бави таквом производњом је да се придржава начела да никада неће продати другоме ништа од онога што чланови његовог домаћинства не користе у исхрани, истиче Шеварлић.