Неко се сетио Черчилове поруке и да би Србију угурао у НАТО /видео/

Чувена је реченица Винстона Черчила из Фултона, изговорена на Вестминстерском колеџу марта 1946. године: „Од Шћећина на Балтику, до Трста на Јадрану, спустила се гвоздена завеса широм континента."

Појам „гвоздене завесе" обележио је читаву једну еру, постао уобичајен за описивање односа у хладноратовском времену. Сада се „враћа у употребу" након ескалације украјинске кризе и услед погоршаних односа Русије и колективног Запада.

„Гвоздена завеса“ и Србија

У разним и бројним предикцијама будућих дешавања подизање „нове гвоздене завесе" помиње се као извесно. Не мањка ни оцена како управо због тога Србија мора „пожурити" у НАТО, пошто ће у сваком случају остати на „западној страни иза гвоздене завесе".

Кључна разлика између оне старе и ове нове „гвоздене завесе" огледала би се у њеној географској лоцираности. Ова нова би, наиме, била „померена" источно, на тренутне границе држава чланица НАТО. Дакле, не би се простирала од Шћећина до Трста, него од Свалбарда и Баренцовог мора на северу до Бургаса и Црног мора на југу!

Међутим, две су дискутабилне ствари повезане са овим углом гледања. Прво треба поставити питања: где би у таквом расплету завршила Украјина и како би уопште завршила Украјина!?

Од одговора на ова питања зависи много, а ту се већ мишљења и прогнозе разликују, зависе од субјективних процена појединих аналитичара.

Сукоб у Украјини претворио се у сурову конфронтацију НАТО против Русије, по трошковима, ангажованим средствима и последицама такво сукобљавање је невиђено још од завршетка Другог светског рата.

Самим тим, од исхода овог сукобљавања зависиће и безбедносна архитектура целокупне Европе. НАТО је поставио за циљ „одбрану територијалног интегритета Украјине" што имплицира и потискивање сваке врсте руског присуства са простора четири поново припојене административне области и највероватније Крима (мада ово око Крима није сасвим извесно, пошто би ту најпре било попуштања у неким потенцијалним преговорима).

Русија је спровела референдум, укључила те четири области у свој састав, нити сме нити може дозволити било какво потискивање. Чак напротив. Уколико Русија не оствари свој циљ, односно покаже неспособност да заштити сопствену територију, консеквенце ће бити далеко драматичније од хипотетичког успостављања „гвоздене завесе" на њеним западним границама.

Са друге стране, уколико НАТО не оствари свој циљ, односно покаже неспособност да заштити земљу која је де факто његова „придружена чланица", отварају се теме сврхе и функционалности тог војног савеза. Чему онда НАТО?

Игра нултог збира

Непрестаним повећавањем трошкова сукобљавања, континуалним ангажовањем нових средстава и иницирајући акције (не само војне, него и политичке) које производе све веће последице НАТО је заправо ову конфронтацију сводио на „игру нултог збира".

Нема компромиса, нема мира, нема договора, већ губици једне стране директно представљају добитке друге стране. Крајњи исход таквог наступа, а посматрано из данашње перспективе, јесте да ће након сукоба или нестати Русија или нестати НАТО! Успут, на нестанак Русије кладили су се многи током последња два века, неки су стављали као улог све што су имали, подстакнути потенцијалним добицима из „игре нултог збира". Познато је како се то клађење завршило.

Можда ће се у одређеном развоју ситуације и наступ НАТО променити, па ће се отворити неки простор за постепену деескалацију у циљу стварања повољнијег амбијента за преговоре, али данас је стање такво како јесте.

У сваком случају, и опстанак и нестанак Украјине у њеним уставно прокламованим границама чине замисао о подизању „гвоздене завесе" тешко замисливом, пошто ће позиција једне стране бити тотално нарушена и самим тим неће бити њене способности да успостави и одржава такву стратегију.

Једна немогућа прича

Друго, хладноратовска „гвоздена завеса" није била само војно – стратешког карактера, него су тим изразом наглашаване и друге поделе – идеолошке, политичке, економске, културне. Разлике су манифестоване на све могуће начине, укључујући и вредности које су промовисане. Таква свеобухватна подела се донекле назире, али не на релацији НАТО – Русија, него у односу западног и незападног дела света! Нова „гвоздена завеса" не би могла бити континенталног, већ глобалног домета и подразумевала би паралелизам у међународним пословима. А то онда целу ову причу чини далеко комплекснијом и компликованијом. У великој мери чини је и немогућом. Русија није сама, тако да би ефекти „гвоздене завесе" изостали.

Потреба да се актуелни догађаји објасне примерима из историје стара је колико и свет. Често је и да се предикције заснивају на историјским искуствима. Некада такав приступ доноси резултат, некада не.

Када је реч о „гвозденој завеси", она је била производ једног историјског тренутка, једне етапе у међународним односима. И што је такође важно, била је производ послератног поретка. Током трајања Другог светског рата нико је није помињао, нити предвиђао.

Шта ће текући оружани сукоби и (гео)политичка сучељавања донети тешко је предвидети. Још теже са великом вероватноћом претпостављати детаље о послератном поретку. Самим тим, мало је извесно и да ће икакве „гвоздене завесе" бити. Без обзира што се о томе говори, а нешто и чини како би се она подигла.