Ко су Србобранке које су нас вековима браниле пером и срцем, брижно и с љубављу

Колико су нам певале! Колико су нас браниле! Брижно и с љубављу, од царствујушће Вијене до Будима и Пеште, од Сентандреје до Арада и Темишвара. Српски и громовно опет, на корак од Матице, а често толико далеко – српске родољубиве песме „Србобранке“.

После три књиге српске родољубиве поезије „Србобранке“ – из Црне Горе и Старе Србије, Босне и Херцеговине, из Далмације, Хрватске и Славоније, Дејан Томић је приредио и четврту књигу „Србобранке из Аустрије, Мађарске и Румуније“.

„Изнедрили су их наши преци, у опанку и господској ципели, под шубаром и шеширом: чисто, и најчешће, једноставно, Ваљда их за то и данас чујемо тако јасно“, пише у предговору књиге књижевник из Румуније Славомир Гвозденовић.

Српско родољубље од Беча до Пеште на ћирилици

Идеју за наслов „Србобранке“, дала је, према речима Дејана Томића, књига српског родољубивог песника из Котора, Риста Милића, који је 1870. године у Државној Печатњи на Цетињу, штампао збирку својих песама тако насловљену.

„Мислим да тај назив одговара песмама које осликавају невероватну родољубиву црту српског народа. Родољубље је шири појам од патриотизма. Патриотизам је везан за тле, а родољубље за народ био он у Њујорку, Женеви, Бечу…Родољубива осећања су била присутна код наших најпознатијих песника, али и оних који су касније скрајнути из различитих разлога или чије песме нису преживеле ток историје“, каже Дејан Томић за Спутњик.

Истражујући расуто српско народно поетско и прозно благо и стару периодику у Библиотеци Матице српске, Томић је сакупио и у новој књизи објавио 227 српских родољубивих песама штампаних у листовима у Аустрији, Мађарској и Румунији и то на ћирилици.

„Невероватна је снага произилазила из тих песама нарочито оним у српским листовима који су објављивани у Пешти од 1835. до 1848. године. После Првог светског рата потпуно је нестало српске родољубиве поезије у Аустрији и Мађарској, али се онда појавила у Румунији, у тамошњим листовима и алманасима“, наводи Томић.

Србобранке су слика наше националне свести и наших националних буђења

© Фото : Уступљено Спутњику

Слика националне свести и заноса

Србобранке су нам, према речима Гвозденовића, преносиле сваким својим словом и сузом, шта су и какви су, или, понајпре, какви би у њиховом оку, срцу и души требало дa буду Србија и дело Србиново.

Биле су и остале до дана данашњег слика наше националне свести и наших националних буђења, заноса понајвише, истиче Гвозденовић:

„Зато нам и данас, када се са временске дистанце, дуже од века, у њих загледамо, када се у њихову бисерну мисао удубимо, Србобранке, у својој срдачној непосредности, делују блиско и лековито. Највећа њихова врлина јесте честитост и чистота. Европејци духом, Срби убеђењем, калемили су ти наши аутори, својим стихом воћку, чудну и племениту, чија се крошња, са граном, листом и плодом, до нас пружа“.

Написане срцем и руком у Бечу, Будиму, Сентандреји и Темишвару, у банатском селу Дињаш и где било, сведочанство су, сматра Гвозденовић, нашег буђења и тражења и наше припадности роду:

„Оне су позив, велика порука и још већа идеја, молитва! А смислили су их и записали на страницама српске периодике са простора бивше Аустроугарске и Бранко, и Сарајлија, и Јован Суботић, Лаза Костић, Змај Јова, Шантић, Ракић, Королија, Војислав Илић, Милутин Бојић, али и Срби пречани великог срца и још чистије душе - учитељи, свештеници, ратари и ратници, родољуби, задужбинари, добротвори. Има у њима велике људске топлине и неизмерне доброте, толико миља, људског и српског - у Новинама Србским у Бечу, у Србској Пчели и Србском Родољубу у Будиму, у Пештанско-Будимском Скоротечи, у Зимзелену у Сегедину, у Књижевном додатку Јужне Пчеле у Темишвару, Србско-Далматинском Магазину у Бечу, Темишварском календару и Народном гласнику и Смотри у Темишвару, Србадији у Грацу, у бечком Немањи и Српској вили, у Народној речи у Будимпешти, у темишварској Слоги, алманаху Живот и Темишварском веснику“.

Јован Јовановић Змај

© Wikipedia

Нада, брига, мудрост

Истичући снагу родољубиве поезије, Томић подсећа на стихове Јована Јовановића Змаја – „Песма нас је одржала њојзи хвала“:

„Објављено је толико књига поезије и то је фантастично. Није могао да се појави календар, а да на њему није било и српске родољубиве поезије. Било је толико јаких стихова до 1945. године без потребе да се било ко други напада, већ само да се негује српска народна свест“.

Србобранке су и део историје нашег народа, његових нада и брига, његових мудрости, племенитости, вере и заблуда.

„Кад год би у Србији затрештало, од Карађорђа до данас, полетали смо, са свих страна, пушком и пшеницом. Кад год је Србија видала ране, градила, подметали смо, мелемно, и своје раме и главу. Уз матицу и са њом, увек, у себи и вансебе, њени.И зато – коме год Србобранке буду доспеле у руке, нека их нежно прелиста и упитно прочита. И нека се зачуди и чуђењем одгонетне. Можда ће му у том одгонетању помоћи мисао коју су у Темишвару,на споменику Теодора Радичевића, оца великог песника, записали племенити Срби ових крајева: Док гусала струна танка,Слави твога дичног Бранка,Док му Срби песме поје,Живеће и име твоје.Срби из Мехале и Темишвара“, закључује Гвозденовић.