Немцима дао Чехова, „вољеним Србима“ библиотеку: Петер Урбан, преводилац који је спајао светове

Преводио је из ентузијазма, често не размишљајући о томе где да објави превод. Био је попут песника чији живот никада није једноставан. Једном по повратку из Србије из које је донео песме српских песника, рекао је: „Видећемо шта ћу урадити с тим. Није лако продавати српске песме немачким издавачима“.

Овако Олга Мартинова, руска песникиња и књижевница са адресом у Немачкој, портретише Петера Урбана, кога назива и неуморним посредником између светова.

Петер Урбан (1941-2013), један од најугледнијих светских преводилаца и стручњака за Чехова, деценијама је сакупљао публикације и формирао најбољу колекцију књига о Чехову у Немачкој, која се данас налази у Музеју књига и путовања удружења „Адлигат“ у Београду.

Урбанова лична заоставштина подељена је између Београда и Марбаха, а у „Адлигату“ се налази више од 15.000 публикација из његове библиотеке, међу којима је чак 3.000 наслова везаних за Чехова.

„Нико није очекивао да ће тако велика и значајна колекција завршити у маленој и не баш популарној Србији. За шлепером је убрзо границу прешло и мноштво немачких новинара. Урбанова пријатељица, новинарка Бригита ван Кан, молила је да недељу дана прати наше активности. Испрва сумњичава, на крају се толико одушевила целим нашим пројектом да је у 'Франкфуртер алгемајне цајтунгу', у недељном издању од скоро 300.000 штампаних примерака, цела страница била посвећена Адлигату. То је нешто што не могу лако да добију ни немачке институције“, каже Виктор Лазић, председник „Адлигата“.

Пушкин и Чехов – породица

Ласкава титула врхунског преводиоца захтевала је деценије посвећеног рада и огромну библиотеку којом је био испуњен сваки делић његовог дома у 300 година старој сеоској кући у Вогелсбергу у којој је живео са својом супругом Јутом Херхер и својом „породицом“, како је називао – Пушкина, Тургењева, Чехова, Данила Хармса, Исака Бабеља, Леонида Добичина.

Библиотека Петера Урбана: 15.000 публикација, међу којима је чак 3.000 наслова везаних за Чехова.

© Фото : Адлигат

Сви су они одавно мртви, али то не умањује њихову живост, захваљујући Петеру Урбану, примећује немачка новинарка и књижевница Ања Жардин 2009. године:

„Ко је овај човек у великом вуненом џемперу који својим преводима додаје белешке које су довољан разлог да купите Чеховљеве књиге? Ко пише епилоге који су информативнији и забавнији од било које лекције историје? Али изнад свега ко натера Чехова да звучи као да се први пут чује сјајан инструмент савршено наштимован? Ту седи, мршав дечак упркос својих 67 година“.

Жардин је била фасцинирана Урбановом библиотеком:

„Књиге у сваком углу. У дневној соби са каљевом пећи увек на дохват руке Чехов - комплетна дела у тридесет томова. Изнад њих Пушкин у десет томова. Пењући се уским степеницама, долази се до међународне књижевности - књиге поређане по азбучном реду, укључујући и Урбанове 'вољене Србе' попут Миодрага Павловића, Данила Киша и Бранислава Црнчевића, које је лично открио Немцима. А онда иза врата два степеника ниже - светилиште. У вечном сутону стоје у два реда до крова, Руси. Не само Урбанов ужи круг, већ и Буњин, Достојевски, Гогољ, Горки, Љерментов, Толстој, и сви они, у разним издањима. Урбан је пронашао издање 'Злочина и казне' Достојевског из 1920. године у антикварној књижари у Берлину“.

У потрази за Чеховом по читавој Европи

Издавачи и књижари широм Европе и Русије су знали да ће он без размишљања платити књигу о Чехову коју нема, па су се утркивали да му их проналазе и нуде.

Да би разумео како је Чехов видео свет, Урбан није само прочитао све што је Чехов икада написао, већ и оно што је Чехов прочитао.

Чехов чита своју драму "Галеб" глумцима, 1899.

© Sputnik / РИА Новости

Детаљније него било коју другу књигу, Чехов је проучавао „Самом себи“ Марка Аурелија pa je Урбан oтпутовао на Јалту, где се налази Чеховљев лични примерак те Аурелијеве аутобиографије и за три недеље преписао је целу књигу, укључујући белешке руског писца, са жељом да спозна како је Марко Аурелије утицао на Чехова.

Ања Жардин осликава ту Урбанову ретку посвећеност превођењу руских класика:

„Можете га видети испред себе како ради на Чеховљевој 'Туробној причи', сецира текст реч по реч, па се задржи рецимо на Лизи. Устаје, прстима пролази дуж низа књига, застаје на Т за Толстоја, извлачи са полице 'Смрт Ивана Иљича' и уверава се да се ћерка и тамо зове Лиза. А зар се вољена у Тургењевом 'Дневнику сувишног човека' не зове исто Лиза? Зашто се сви зову Лиза? И тако, коначно, вади са полице речник имена, седа за суседни сто, подигнутог десног лакта тако да му рука са цигаретом буде под идеалним углом у односу на пепељару, док својом левом руком окреће странице књиге - Аха. Лиза је краћи облик Елизавете, старохебрејски 'Кунем се Богом'. Резултат је фуснота, једна од сто само у 'Туробној причи'”.

Руску књижевност ми не могу ми одузети

Љубав према руској књижевности Урбан је развио још у детињству. Рођен у Берлину 1941. године, са породицом се 1944. преселио у Баварску, а потом на запад.

У почетку је, присетио се Урбан једном приликом, било јако тешко на западу. Тек је напунио 16 година, колико је имао и Чехов када је остао сам у Таганрогу.

Шокирало је Урбана када су на часу историје говорили о индустријској револуцији, а да нису ни споменули име Карла Маркса и када су „Песму о Нибелунзима“ проучавали целе године на часу немачког.

Библиотека Петера Урбана у Адлигату

© Фото : Адлигат

Срећом учитељ латинског је у слободно време држао часове руског и читао Достојевског па је Урбан у таквој атмосфери покренуо школске новине, открио џез и заронио у руску књижевност.

„То је било моје“, каже, „то нико није могао да ми одузме“.

И Чехов и Урбан су остали без оца и били везани за мајку, надарени за музику, изабрали књижевност уместо медицине, обојица су били препуштени сами себи у раној младости и одрасли у временима под великим утицајем идеологија према којима су гајили велико неповерење.

Док је као студент славистике у Вирцбургу пописивао књиге у библиотеци, Урбан је слушао „Ујка Вању“ и „Вишњика“ на плочи, изнова и изнова. Били су то звучни снимци уметника московског позоришта, а ритам и музикалност језика освојили су Урбана.

Пре него што је превео „Вишњика”, прво је отишао у Београд на годину дана студија, где је „упао међу песнике”.

Разумевање међу народима

Не чуди што је његова библиотека трајно нашла свој дом у Београду, имајући у виду његову приврженост Србији и српској књижевности. То је показао и у свом говору 2000. године приликом добијања награде за „разумевање међу европским народима“.

Разумевање међу европским народима, како је том приликом истакао Урбан, био му је од почетка задатак, још од тренутка када су му песници Васко Попа и Миодраг Павловић рекли да не може да студира годину дана у Београду, а да не учини нешто за српску књижевност.

Миодраг Павловић и Петер Урбан

© Фото : Адлигат

„У старој Југославији сам научио да је свест народа боље сачувана у књижевности него у историографији. Историју пишу победници, а песници и писци су ретко међу њима. Више него икада нам је потребно међусобно разумевање, а прво морамо да кренемо од себе и поставимо себи питање да ли смо способни да разумемо“, рекао је тада Урбан.

Урбан је подсетио том приликом на НАТО бомбардовање Југославије 1999. године:

„НАТО је био у рату 78 дана, 38.004 'непријатељских летова', нешто мање од 490 дневно. НАТО је прекршио међународно право и водио рат против једне суверене државе, наводно да заштити људска права. Ратовао против Милошевића и погодио је, како то већ бива, својим санкцијама српско становништво. А колико мало рат решава проблеме, а ствара нове, сваког дана можемо видети на Косову“.

Урбан се осврнуо и на „најсрамнији термин који су НАТО генерали смислили - колатерална штета“:

„Наш јавни језик је прожет речима које лажу, улепшавају, искривљују, замагљују: 'ваздушни удари' звучи чистије од бомбардовања фабрика дувана и хемијских постројења, 'распад Југославије' звучи као нешто неизбежно, као природни догађај, и чини да заборавимо да се распарчавање те земље, која је настала током два светска рата, не може приписати искључиво Милошевићевој националистичкој политици. Шта покреће људе који српско име не умеју да напишу, а камоли да га изговоре, који никада нису читали романе Иве Андрића или Данила Киша, али који презиру, исмевају и злоупотребљавају супротно мишљење засновано на знању?“.

Посвете српских писаца Петеру Урбану

© Фото : Адлигат

Због свега тога је још више ценио награду за разумевање међу европским народима и доживео је као охрабрење да настави свој рад уз непреведене текстове Данила Киша.

Живео је међу књигама, окружен белешкама, уверен да је то једини начин да се оправда „својим ауторима“, а неке од њих је открио немачкој јавности. Само на јесен је дозвољавао себи да буде ометен и то брањем печурака.

Био је перфекциониста, копао је по старим преводима и бескомпромисно се бавио лингвистичким проблемима, увек са оловком у руци јер је одбацивао савремену дигиталну технологију.

Цењен у земљама са чијих језика је преводио

Петер Урбан је постигао нешто релативно ретко за преводиоца: није био цењен само у својој земљи, већ и у земљама са чијих језика је преводио. И шта више открио је песника не само немачким читаоцима већ и руским.

Наиме, Урбан је у једном књижевном часопису наишао на песме Генадија Гора које је писао, у Лењиграду, у зиму 1941/1942.

Гор је био познати прозни писац, али није писао поезију. Ни пре ни после. Само у тој незамисливој ситуацији, у опкољеном Лењинграду, окружен страдањима, глађу, писао је трагичне песме са мрачним, фантастичним и гротескним ликовима. Петер Урбан је превео те песме и објављене су у двојезичној књизи.

После његове смрти у Немачкој се могло чути – „Урбан нам је дао Чехова, Тургењева, Гогоља, Пушкина, Љермонтова“. Био је то велики талас захвалности и љубави.