Фантастика се остварила: Достојевски васкрснуо баш у тренутку када је српски писац постао – лажов

Књижевник за кога је аутор критике у „Вашингтон посту“ казао да је у звезданој групи европских писаца, један од двојице који завређују Нобела, добитник Светске награде за фантастику и један од најпревођенијих српских писаца Зоран Живковић, овенчан је и домаћим књижевним признањем „Рамонда сербика“ које му је додељено за животно дело.

Ипак, упркос значајним интернационалним признањима попут „Европског велемајстора“ и преводима на многе светске језике (први је српски писац коме ће ускоро у Мјанмару бити преведено и објављено десет књига) Зоран Живковић разговор за Спутњик почиње другом, највреднијом наградом, титулом коју је стекао када је - постао деда!

„Пре непуне две године постао сам деда једног Аљоше и то је највећа награда којом је живот могао да ме обрадује у овим годинама. То је једино биће у космосу којем дозвољавам да у мојој библиотеци ради са књигама шта га је воља. Упркос чињеници да је у фази кад уме да демолира. Врло је занимљиво да Аљоша из неког тајанственог разлога има пик на четири романа Достојевског у преводу на енглески језик, које користим радећи на упоређивању тих превода. Е те књиге прво излете напоље. Надам се да ће ту моју библиотеку коју сам скупљао цео живот баш он наследити и наставити да скупља, а ја ћу чинити све што је у мојој моћи да га инфицирам књижевношћу, посебно Достојевским“, открива Живковић“.

Достојевски је главни протагониста Вашег новог још необјављеног романа „Четири смрти и ускрснуће Фјодора Михаиловича“. Може ли писац фантастике икада да се одмакне од овог руског великана?

„Књига је настала изненађујуће брзо, у околностима које су од мене направиле лажова. Претходна књига „Бела соба“ која је изишла прошле године је роман о писању последњег романа. Он је рекапитулација свега онога што сам радио раније и он се заокружује идејом да се све оно што је извор надахнућа једном писцу полако затвара, да не би упао у чувену замку која чека многе – да почне да пише непотребне књиге и да дају аутоголове. На известан начин сам се тамо обавезао да више нећу да пишем, да сам заокружио, али онда ми тај чувени посетилац Ивана Карамазова, тај ђаво, није дао мира. Почео сам да пишем почетком априла и то је просто куљало из мене.“

Роман, кажете, има четири епизоде у којима Фјодора Михаиловича смрт додирује на различите начине.

„Наслови тих поглавља одређују места где се одиграва радња – прво је „Парк“, један петроградски парк у олујно познојесење вече, околности сличне онима у којима се одиграва стожерни заплет „Двојника“. Друго је „Вагон ресторан“ у коме ће један инспектор морати да реши загонетно убиство Фјодора Михаиловича. Трећи део је психијатријска ординација у којој ће једна необична инкарнација руског писца откривати својој психотерапеуткињи дубоке невоље које су га задесиле. Коначно, велико финале носи наслов „Турско купатило“ , збива се у Висбадену после катастрофалне ноћи проведене у казину. На рубу самоубиства Фјодор Михаилович навраћа у турско купатило , нема више ни цвоњка код себе и то је једино место где може бесплатно да оде. Тамо га чека толико густа пара да не може ништа да види кроз њу, само чује глас који ће му на руском рећи `Добро вече, Фјодоре Михаиловичу`. У тој четвртој глави он ће, уз смрт, добити наговештај нечега што би могло бити васкрсење… И овде стајем, јер све што бих вам даље рекао покварило би уживање у читању“.

Прошле године објавили сте критичко издање романа „Зли дуси“ са обимним предговором, баш на стогодишњицу његовог појављивања на српском језику. Његов аутор је сада ту као књижевни јунак… Не може се без Достојевског?

„На Достојевском се дипломира. И ту 90 одсто оних који се ухвате у коштац са њим или падну - јер је терен такав да је све нестабилно и клизаво и личи на успињање уз брдо коме наизглед нема краја – или се ту нешто велико уради. Остаје ми мала нада да ће да се види да се ипак нисам оклизнуо и пао“.

Да не падате по књижевном терену потврдила је и награда „Рамонда сербика“ која уједно демантује да сте писац етаблиран у свету али не довољно и код нас?

„Кад почну да вам додељују награде за животно дело, то је наравно само по себи пријатно, али на известан начин и сетно, меланхолично. Они као да вам тиме поручују „У реду, ово што си урадио – урадио си , довољно је, не мораш више“, али невоља је што се мени још пише. А онда се тешим тиме да су награде за животно дело ипак боље него – постхумне награде. „Рамонда сербика“ је значајна и зато што се у њој, у образложењу жирија на известан начин рехабилитује моје бављење научном фантастиком. Све оно што је изазивало подозрење – знате кад вам, кад поменете чиме се бавите, кажу `јао, боже, шта можеш, мора и то неко да ради` ова награда јасно оповргава. То је награда за то што сам као писац истрајао да фантастика стекне право легитимног боравка у српској књижевности и једина околност која је могла да буде повољнија јесте то што је мени требало 50 година да некако призовем Србе памети и кажем `отворите очи, фантастика је свуда око нас, какав год ви имали отпор`. А књижевни естаблишмент има отпор према њој, то су „Скерлићева деца“. Подсетићу вас да је на почетку каријере Достојевског чувени Белински, који га је када је објавио „Бедне људе“ прогласио за новог Гогоља, поводом „Двојника“ рекао да фантастици није место у књижевности него у лудници и да њом не треба да се баве писци него лекари. Срећа па је Белински умро годину дана после тога, неки бог фантастике се изгледа побринуо о томе. Мени је 1975. било лакше, нико ме није слао у лудницу, али су ме сажаљиво гледали. И због тога је ова награда важна и вредна јер говори о том путу од сажаљивог погледа ево до признања у чијем образложењу се каже да је додељено између осталог и због мог бављења научном фантастиком“.

(Цео интервју са Зораном Живковићем погледајте у видео прилогу)