Није споразум пропао због Русије – Запад је варао

Сасвим је сигурно да одговорност за пропаст „Црноморске иницијативе“ не лежи на Русији, већ на Украјини и на Западу јер нису испуњене договорене ствари. Не ради се о томе да је Русија од нечега одустала, већ да друга страна није испунила преузете обавезе. Јер једном се мора ставити тачка на манир Запада да потписује уговоре које не поштује.

А да Русија није одговорна за то што „црноморска иницијатива“ није успела говоре и бројеви, наводи консултант Бранко Павловић. О томе говори и најновије саопштење руског Министарства спољних послова у коме се наводи да договор о житу није помогао најсиромашнијим земљама у борби против глади – оне су добиле свега три процента од укупне масе извезеног жита која износи 32,8 милиона тона.

Секретаријат УН и Запад нису хтели и не желе да испуне своје обавезе. Испоставило се да, док је ЕУ као део „посла, извозила сточно жито из Украјине за сопствене потребе, покушала да блокира руску пољопривреду и да јој створи услове који би били неисплативи за производњу, док светска организација није решила ситуацију, наводи се у саопштењу.

Такође, након раскида уговора, цене житарица су у сталном паду, а у августу су пале између четири и пет одсто.

Запад мора да научи да потписане споразуме треба поштовати

Према Павловићевим речима, пад цена житарица доказује да нема несташице хране у свету и, између осталог је последица јако добре жетве у Кини која је традиционално значајан увозник.

„Пошто је у Кини смањена потражња, а Русија је опет имала врло добру годину, са значајним могућностима извоза, онда, при правилној дистрибуцији, без обзира на производњу у Украјини, нема никаквих проблема на светском нивоу“, објашњава Павловић.

Осим тога, жито извезено у оквиру „Црноморске иницијативе“ само је обогатило произвођаче сточне хране у Украјини, јер је било намењено исхрани стоке, а не сиромашним државама Африке. Такође, подсећају из руског Министарства спољних послова, Украјина се више не може сматрати житницом света, јер њен удео у извозу житарица стално опада (сада износи око пет одсто), док се површине засада смањују, између осталог и због тровања радијацијом и токсинима из муниције са осиромашеним уранијумом.

Надаље, Европа не помаже Украјини да извози жито јер од маја постоји забрана на увоз украјинских житарица у земље које се са њом граниче.

Проблем најугроженијих због могуће несташице хране сада се решава на другачији начин, подсећа Павловић. О томе сведочи договор Путин-Ердоган, постигнут недавно у Сочију о извозу руских житарица које ће у Турској бити прерађене у брашно, а одатле бити дистрибуиране у земље које имају проблема са снабдевањем храном.

„Као што знамо из статистике, из анализа где су завршавале количине жита по споразуму, видимо да су завршавале не у државама којима је жито најпотребније, него у Европској унији и другим развијеним земљама које уопште нису у проблему снабдевања. Тако је све што је предузето нужно предузети да би Запад схватио да је дошло време да и он мора да испуњава своје уговором преузете обавезе, а не да захтева од других да испуњавају обавезе, а да за њега важи „ником ништа“. Е то „ником ништа“ је прошло време“, истиче Павловић.

УН-у је потребно велико спремање

За функционисање договора потребно је, према руском Министарству спољних послова повезати руску Пољопривредну банку са СВИФТ-ом, решити питање осигурања руских бродова, деблокирати руску имовину у иностранству. Ништа од тога није урађено – само обећања и „доручци“, наводи се у саопштењу.

Са друге стране, УН ћуте о рестаурацији амонијачног цевовода Тољати-Одеса, којим би вештачко ђубриво могло да се отпрема према десетинама милиона људи којима је потребно. Иако је Ребека Гринспен, испред УН-а задужена за житни споразум, позивана да дође у Москву, она то не жели, а не жели ни Москви шаље извештаје, стоји у саопштењу.

Према Павловићевој оцени, улога УН-а у „Црноморској иницијативи“ била је јако лоша. Из српског искуства са различитим телима УН-а, може се рећи да су она оптерећена присуством, како је рекао, западних шпијуна, који не воде послове у интересу светске организације, већ по америчкој и западној агенди.

„Све оно што су обавезе УН-а, да би обезбедиле стабилност не извршавају се уколико је налог да се то не чини јер би Русија могла да изгледа боља, не само да јој користи. Рецимо, 300 000 тона ђубрива које је поклоњено најсиромашнијим земљама – ни десет одсто тога није дистрибуирано, а за то су биле задужене УН. То све говори о томе да је читавом систему УН-а неопходно „велико спремање“ и то треба читати кроз одлуку БРИКС-а о демократизацији различитих институција, да УН морају имати своју бирократију која стварно ради у корист УН-а, а не у корист Запада", коментарише Павловић.

Ипак, Русија је послала помоћ у вештачком ђубриву Малавију (20 000 тона), Кенији (34 000 тона), Зимбабвеу (23 000 тона), Нигерији (34 000 тона) и Шри Ланки (55 000 тона) док је 200 000 тона пшенице послала Сомалији, Централноафричкој републици, Буркини Фасо, Зимбабвеу, Малију и Еритреји.