Кључни тренутак за ову причу: Млади људи у глобалном и системском хаосу

Драма „Болест младости“ Фердинанда Брукнера у режији и адаптацији Јоване Томић биће премијерно изведена 16. септембра на Великој сцени „Љуба Тадић“ Југословенског драмског позоришта.

„Полигон за креативност у оквиру Брукнеровог текста су управо ликови. То је једна од ствари које су ме одмах привукле тексту. Текст даје много материјала за креирање ликова, њихових психолошких стања која су у градацији све до ексцесних ситуација“, каже редитељка.

Људи од крви меса који праве грешке

Томић наводи да су те ситуације сценски „врло сочне“ и атрактивне за играње, али да је врло важно било трасирати емотивне и психолошке путеве како се до њих долази:

„То стварање живих људи од крви и меса је био најзанимљивији део процеса рада на представи. Ликови током комада јако пуно греше, али их не осуђујемо зато што јако личе на нас и можемо да се поистоветимо са њима. Кључни део је био апсолутно разумевање и тумачење свих ситуација, односа и догађаја, али не кроз црно-белу призму. Не постоје добри и лоши људи, већ смо сви калеидоскоп различитих емоција“.

Редитељка појашњава да се радња дешава током 24 часа - група студената медицине током веселе прославе дипломирања једног од ликова прође кроз спектар емоција и компликованих међусобних односа који резултирају самоубиством једног од ликова.

Група студената медицине током веселе прославе дипломирања једног од ликова прође кроз спектар емоција и компликованих међусобних односа

© Фото : Уступљено Спутњику/Небојша Бабић

Путоказ за младе људе

Глумац Миодраг Драгичевић рад на овом комаду посматра као анализу касног пубертета:

„Чепрка се по неким стварима којих човек у то доба није свестан или једноставно нема алате да продре у то. Нисам очекивао да ћу се враћати у прошлост. За мене је ово као графички приказ младе особе у време пубертета. Сада је кључни тренутак за ову представу јер ће млади моћи да добију известан компас. Наравно човек мора да прође кроз све сам, али наши ликови могу да пруже путоказ младима шта може, шта не може, шта је опасно, које су све замке на путу одрастања и сазревања“.

Глумци су сагласни у оцени да је младост сурова, да сви морамо више пажње да обраћамо једни на друге, посебно на младе.

Безнађе младих исто и данас

Класични комад немачког експресионизма и европске модерне, доводи на сцену младе разапете између конвенција грађанског живота, младалачког осећања изгубљености и цинизма савременог друштва.

Мидраг Драгичевић: Наши ликови могу да пруже путоказ младима шта може, шта не може, шта је опасно, које су све замке на путу одрастања и сазревања

© Фото : Уступљено Спутњику/Небојша Бабић

Брукнер се бави траумама нараштаја лишеног идеала, младих људи чији је осећај безнађа још више наглашен њиховом аутодеструктивношћу.

„Основна околност Беча 1926. и Београда данас је системски хаос у коме се млади људи налазе. Ми имамо ликове који су студенти медицине као најперспективније поље деловања, а они не виде своју будућност као светлу. Немају обезбеђене послове ни инфраструктуру која би им пружила сигурност и наду“, примећује Јована Томић.

Редитељка истиче да смо одгајани са идејом да зрелост подразумева одсуство емоција:

„Ми смо тренирани и учени да младост подразумева неискуство, а зрелост недодирљивост, снагу, одсуство емоција, да си перфектна машина која само испуњава задатке, тежи ка врху и постиже најбоље резултате. То ствара маске како бисмо се заштитили. Неко нам каже 'буди непобедив и недодирљив', а онда када желимо контакт са другом особом, љубав, емпатију, те маске морају да падну. Онда смо рањиви и незаштићени“.

Учимо, додаје Јована Томић, да стављамо друштвене маске да бисмо били непобедиви:

„Када желимо да осетимо нешто и примимо љубав, а речено нам је да морамо да будемо заштићени, настаје квар и повређујемо једни друге. То је проблем за који нема решења“.

У представи играју Сања Марковић, Петар Бенчина, Јована Беловић, Миодраг Драгичевић, Милица Сужњевић, Наталија Степановић и Ђорђе Мишина.

Драматург је Димитрије Коканов, сценограф Јасмина Холбус, костимограф Селена Орб, композитор Лука Мејџор, док је Љиљана Мркић Поповић обликовала сценски говор.