Србији су потребни момци без „ручне“: „Када видиш да један гине, не можеш да стојиш и да гледаш“

Бивши репрезентативац Србије Иван Паунић зна како се освајају велике медаље. Окачио је око врата европско сребро у Пољској 2009. године, а сада за Спутњик коментарише велики успех нове генерације наших кошаркаша који су у Манили стигли до светског сребра.

Веровао је Иван Паунић да Србија може да донесе злато са Филипина, али и сребро чији сјај врло добро познаје велики је успех.

„Момци су направили велики резултат с обзиром на то како се све одвијало у другој групној фази. Били су у великом проблему после пораза од Италије. Било је виђено да идемо на Амере у четвртфиналу. Цела нација је тада изгубила неку наду да ћемо проћи даље, очекивали су сви Америку, тада је она била главни фаворит, многи су видели крај. Али се потом догодио обрт, победа Литваније је окренула ствари брутално добром партијом. Том победом направили су тотално другачију слику четвртфинала. Да смо могли да бирамо не би могло боље да испадне“, почиње разговор Паунић.

Поред вере у цео тим посебно је веровао у капитена Богдана Богдановића који је против Литваније и Канаде доказао зашто треба да носи то звање које има у репрезентацији.

„Са том победом над Америком Литванци су се мало опустили, а ми смо добили додатну мотивацију, јер смо знали да можемо да их победимо. Максимално смо се ујединили. Цела нација је кривила Богдана после Италије, али сви су знали да је он капитен, прави професионалац, знам колико тренира и колико је посвећен. Знао сам да ће се вратити када буде најбитније и ето вратио се против Литваније и Канаде. Две бруталне утакмице. Испало је све како треба“, истиче вицешампион Европе из 2009. године.

Паунић не жели да се заборави колико је за Србију дао Бориша Симанић који је после утакмице са Порториком два пута оперисан и одстрањен му је бубрег.

„Најжалије од свега, верујем да би сваки играч пристао да нисмо узели медаљу, да смо завршили последњи, само да се није десило оно што се десило са Боришом, да није изгубио бубрег, то је велика трагедија за тако доброг момка, спортисту. Треба му се скинути капа, народ видим да много цени, поштује, надам се да ћемо се као народ и нација одужити Бориши. Играти за своју земљу и изгубити бубрег... Велико поштовање за њега, шта друго рећи“, са поносом о Бориши прича Иван.

Посебан утисак са Мундобаскета на Паунића је оставила хемија каква чини се дуго није виђена у српском тиму.

„Увек сам гледао, и кроз живот, најважнија је хемија и да имаш момке који гину, који гризу и који ће да дају 100 посто себе. Тада си сигуран да ће се нешто урадити јер постоји другарство. А, када дођу ти Американци, доста тих репрезентација, сви гледају личну добит, да ја имам 30 поена, ја, ја ја, ја. Ту нема успеха. Ту је крај свему. Овде се видело да дишу као један, Богдан је као капитен врхунски све изнео. Доста њих тек граде каријере, нису били анонимуси, али, тако сам и ја код Дуде 2009. Ко је знао за мене, Бјелицу, Мачвана, Радуљицу? То је та жеља. Само имаш позив за репрезентацију, то је част, скачемо по два метра од земље три дана не знамо шта нас је снашло. Е, само тим односном можеш нешто да направиш. А, када те позову, а ти кажеш: е не могу, хоћу да идем мало у Будву, да одмарам 10 дана, то је мало већ... Капирам ја, разумем и ту другу страну“, истакао је Паунић.

Присетио се и како је некада било тешко изборити место у репрезентацији.

„Када смо ми играли било је мало другачије. Завршиш сезону, па идеш два и по месеца на припреме у шуму, Фолгари, вамо-тамо, не видиш никога живог, ни девојку, ни жену, ни дете ко има. И, када прође тих два и по месеца не знаш да ли си прошао у 12 или ниси. Осамдесети дан, мора да скрати списак, а нас 20. Осморица иду кући, много је тешко. И када то све завршиш, идеш у клуб. Сада има много више времена да одмориш и да се посветиш. Ови момци су издвојили и снагу и време и свака им част што су играли за нашу земљу и наш грб“, рекао је Паунић.

Бивши репрезентативац поручује да Србија има светлу кошаркашку будућност и да је звање вицешампиона велики успех, а објаснио је и зашто Орлови нису успели да се оките златом.

„Ненормалан успех. Онаква одбрана нас је одвела до финала, момци су били на свакој лопти, није могао нико да мрдне. Чист пример како треба да се игра кошарка. Сигурно су се и изморили. Одлично смо почели финале, а онда се Добрићу десило то што се десило. Избацило нас је мало из такта. Десило се Гудура није погодио тројку, па онда неки непсоразум када је лопта отишла у аут. На таквим првенствима једна-две лопте те поремете, можеш да изгубиш. Млади Јовић је играо феномелано, велика каријера је пред њим, а одиграо је преко целог терена један на четири. Али, су неке ситне грешке, не можеш тако да гледаш... Момци су стварно дали све од себе. Немци нису имали таквих грешака. Али, момцима не треба замерити, ово је велики резултат. Неки од њих су дебитанти. Можемо као Србија да будемо задовољни, будућност је пред нама“, објаснио је Паунић.

Верује српски кошаркаш да је тиму фалила неколицина играча који би могли да допринесу у важним тренуцима.

„Нема шта, ови играчи за које нисмо знали колико могу, показали су много. Много може да се очекује од њих. Имаш Јокића, Мицића, Лучића, Калинића... То су играчи који су најбољи у својим тимовима, најбољи у својим лигама. Васа је показао неколико пута, Јокић у НБА, не знам какав је сада однос Теодосића и Пешића, имаш Бјелицу који се вратио у Црвену звезду, Калина који крпи све живо, држи пола екипе. Сада да смо имали Калину или Лучу поред Алексе, па то би прштало. Ти знаш какви су то момци, момци који немају ручну, који иду главом кроз зид. Ка му кажеш иди 100 посто он иде 200. Само са таквим играчима можемо да направимо нешто“, истакао је Паунић.

Посебно сматра да би Алексу Аврамовићу посао био знатно лакши када би у тиму имао подршку, на пример, једног искусног кошаркашког борца какав је Владимир Лучић.

„Када Алекса уђе донесе ненормалну енергију, такав играч ти покрене све. Е, када се он умори, да има још једну двојицу. Па му кажеш седи Авраме, ајде ти Луча. То кад крене, нема даље. Када видиш да један гине, не можеш да стојиш и да гледаш. Онда то покреће и клупу, клупа креће и скаче и то је оно што нама треба. Супер је када дођу Леброн, Кари и остали, нико ни са ким не прича, једва се поздраве, гледају колико ће да убаце. Свака част, играчки нема шта да причамо, али ми као мала земља смо показали да смо земља и кошарке, и не само кошарке него спорта. У односу на свет ми смо свуда прваци и у тенису, одбојци, кошарци. Шта Ноле ради са 36 година, па он је чудовиште, не зна да се заустави. Треба да игра и да обори рекорде које нико неће моћи да стигне. Треба да се поносимо“, јасан је Паунић.

На крају разговора Паунић је истакао да се спрема за следећу сезону, да се добро осећа и радује изазовима који следе.

У последњој сезони у Локомотиви Паунић је стигао до великих успеха, његов тим је елиминисао ЦСКА у полуфиналу ВТБ лиге и завршио као други иза Уникса.

За овај руски тим то су историјски резултати.

Као што су и наши кошаркаши исписали историју.