Ми смо Србија, а ко сте ви?

За спортисту постоје два нивоа такмичења: први у којем представља себе или клуб и други - репрезентацију. Национална такмичења полако, али сигурно, губе регуларност, неки би рекли и смисао, због натурализације играча. Једно је дати шансу некоме да игра за земљу из које је његова мајка, на пример, а друга ствар су злоупотребе. Све их је више.

Једно је када Лука Дончић, од оца Србина и мајке Словенке, одабере да носи дрес репрезентације Словеније. А, потпуно је нешто друго када Лоренцо Браун, Американац, ничим изазван, појача Шпанију, (као да је у питању клуб, а не репрезентација) и са њом освоји титулу првака Европе!?

Питање да ли зна на мапи да покаже где је Шпанија.

Нонсенс.

Таквих примера је у последње време све више. Једноставно, када на спортским борилиштима видите дрес Србије знате да гледате оригиналну, органску репрезентацију људи који долазе и представљају своју земљу (осим ретких примера попут женске кошарке и италијанских селектора у одбојци, о томе нешто касније). Када им са друге стране изађу противници, они носе одређене дресове, грб, певају различите химне, али дешава се да са том земљом и репрезентацијом - никакве везе немају!

Потпуни апсурд је да су на одбојкашким првенствима Европе, и у мушкој и у женској конкуренцију, титулу МВП-ја добили спортисти који су - Кубанци! Веровали или не. И у оба случаја је Србија директно била, па може се рећи и оштећена.

Јер, Турска је надиграла Србију у финалу конкуренцији дама, а да је убедљиво најбољи појединац на мечу била Мелиса Варгас, пореклом Кубанка. Отишла је да игра клупски у Турској и одједном „постала“ Туркиња. Да ње није било у финалу, скоро па са сигурношћу можемо да кажемо да Турска не би у онако тесној утамици, у пет сетова, надиграла наше девојке. Овако...

Исто тако, у мушкој конкуренцији, одбојкашка репрезентација Србије поражена је у четвртфиналу од Пољске у чијим редовима игра Вилфредо Леон, иначе ожењен Пољакињом, али да ли то мења ствар?

И Мелиса „Туркиња“ и Леон „Пољак“ су касније постали најбољи играчи турнира - Европског првенства. Обоје са Кубе, обоје МВП Европског првенства. Чак и да су најгори играчи у екипи, да не улазе на терен - не би имало смисла. А, они су буквално донели злато споменутим репрезентацијама.

И ускратили Србију да дође до злата у женској, а можда и до полуфинала у мушкој одбојкашкој репрезентацији.

„Варгас је родом са Кубе и добила је турски пасош пре две године. Она се води као Туркиња и игра турско првенство као домаћа играчица. Дешава се то у свим спортовима. Ја сам увек била за то да у репрезентацији играју играчи који су из те земље. Некако ми је то била чар играња за репрезентацију. Видимо да је то постало модерно и не можемо ништа против тога“, рекла је Милена Рашић у недавном интервјуу за Спутњик.

На тему натурализације говорила је и одбојкашица Јована Стевановић која је на својој кожи осетила неку врсту неправде.

„Ја сам патриотски доста настројена, искрено не бих волела да ми натурализујемо некога поред толико талената које имамо широм Србије. Више бих радила на нашим талентима, него натурализовала друге, јер неко када дође, не може да осети химну, заставу, балкон, једноставно ми срцем побеђујемо“, рекла је Стевановићева за Телеграф.

Ми знамо ко смо, уз изузетке који потврђују правило

Када Новак Ђоковић изађе да игра тенис - знате ко је и шта је. Исто то се односи и на нашу мушку кошаркашку репрезентацију, на Ивану Вулету (Шпановић), одбојкаше, рукометаше, одбојкашице, фудбалере, ватерполисте и све оне које сте у прошлости гледали на чувеном Балкону.

Нема лажи, нема преваре. Нема довођења „осмака“ да играју против „петака“. Нема шверцовања! То смо што смо, докле догурамо - догурали смо.

Видели смо да се годинама спомиње могући странац у мушкој кошаркашкој репрезентацији, али од тога нема ништа. Отишли суОрлови другим или трећим тимом, гледајући имена, на Мундобаскет и постали вицешампиони. Да ли је потребан бољи доказ да смо сами себи довољни?

Чак и да су били последњи у Манили, поштеније је. Нека буду последњи. Часније је тако последњи, него први као поједини што су први.

Цитираћемо овде чувеног српског кошаркаша Милана Гуровића.

„Ако Србија доведе странца у репрезентативној кошарци, више никада нећу навијати за њу нити ћу је гледати“.

Додајмо, поштено је и то рећи, да Србија има примере натурализованих играча у репрезентацији.

За женски тим наступале су Данијел Пејџ и Ивон Андерсон. Женску одбојкашку репрезентацију водили Италијани Данијеле Сантарели, односно сада води Ђовани Гвидети, имамо и Грузина рвача, а мушку фудбалску екипу предводили су Хавијер Клементе и Дик Адвокат.

Наравно, говорити о Огњену Кузмићу или Тијани Бошковић, која долази из Билеће, као натурализованим играчима је... бесмислено.

Примери са протеклог Мундобаскета

Дигао је галаму Аргентинац Андреас Ноћиони против натурализованих играча у репрезентацијама пред протекли Мундобаскет, али тек када је његова репрезентација осетила моћ Бахама у чијим редовима је најбољи био - наравно, Американац.

Било је натурализованих играча прилично много на Светском првенству, а чини се да тај тренд неће изостати у наредним годинама, већ да је све јачи и јачи.

ФИБА је лабавим прописима дозволила свакакве злоупотребе једног дозвољеног натурализованог играча.

Треба споменути и случај Игнаса Браздеикиса који је рођен у Литванији, потом као дете отишао у Канаду где је играо за млађе категорије, па сада наступа за Литванију. Ако за то постоји разумевање, како онда објаснити потребу да се кроз овог правило репрезентације појачавају као да су клубови.

Идеалан пример је Шпанија која је ангажовала Лоренца Брауна пред Евробаскет прошле године и освојила титулу првака Европе. И ту титулу нико, или мало ко, оспорава. Исто се односи и на Словенију која годинама у екипи има странце, од Ентонија Рендолфа до Мајка Тобија. И од те репрезентације је, на пример, Србија 2017. године изгубила финале Евробаскета.

Сличан је био случај и са Грчком овог лета.

Ничим изазвани, Хелени су натурализовали Американца Томаса Вокапа који сада игра за национални тим. Сликовито гледано - он, са Грчком, има везе једнако као и са Србијом, Кином, Замбијом или Буркином Фасо.

Натурализовани играчи на Мундобаскету:

Томас Вокап (Грчка), Џордан Кларксон (Филипини), Мајк Тоби (Словенија), Кајл Андерсон (Кина), Ронде Холинс-Џеферсон (Јордан), Кендрик Пери (Црна Гора), Тадеус Мекфаден (Грузија), Омари Спелман (Либан), Карлик Џонс (Јужни Судан), Џошуа Ибара (Мексико), Карл Ентони Таунс (Доминиканска Република), Тремонт Вејтерс (Порторико), Џон Холанд (Порторико), Тим Соареш (Бразил), Патрик Гарднер (Египат)...

Ставови – ко је за, ко је против?

Шта о натурализацији каже селектор Америке у кошарци Стив Кер?

„Не смета ми то уопште. Мислим да је то сјајна прилика за те момке да играју под окриљем ФИБА. Скоро сваки тим против којег смо играли има једног Американца, то је правило ФИБА и нама је то у реду. Волим што ти играчи добијају шансу“, рекао је Кер.

Шта каже управо натурализовани Американац који је играо у дресу Грчке, Томас Вокап? Потегао је тезу успеха као веома, веома важну у целој причи.

Да ли се после успеха све заборавља?

„Веома поштујем понос који имају Срби и Литванци. Разумем њихову позицију и зашто не желе да натурализују играче, али… Да, мислим да Литванци и Срби мисле исто тако. Шпански играчи су исто тако мислили. Док не држиш то злато у рукама… Тада заборавиш ко је које националности. Лично мислим да би Литванци заборавили ко је које националности. Срби исто. Као што смо видели – Шпанци су заборавили. Сви смо видели шта им је донео Лоренцо Браун. У свим медијима и интервјуима су говорили позитивно о њему. Они су били први који су га прихватили и грлили. Победе су дакле избрисале све”, закључио је Вокап.

Интересантно виђење има Американац Чарлс Џенкинс, који иначе поседује српски пасош, али је рекао да из поштовања према нашим ставовима никада не би играо за репрезентацију наше земље.

„Искрено, не бих играо за Србију ни да ме позову. Да, имам пасош, али ви Срби сте поносан народ. Људи желе да за репрезентацију играју играчи рођени у Србији. Не бих чак ни размишљао о томе, никада не бих то учинио, поштујем став Срба о томе. Слали су ми поруке на друштвеним мрежама поводом тога, али Србија има прегршт талентованих играча који расту, развијају се и треба да добију шансу. Не бих волео да се нађем у таквој ситуацији. Када би се то у теорији догодило, неки би били срећни да ме виде у дресу Србије, неки не би, то је превелики притисак, играње за другу репрезентацију”, рекао је Чарлс Џенкинс за Мондо једном приликом.

Са друге стране, постоје легенде српске кошарке које подржавају идеју натурализације и довођење странца у мушки национални тим. Један од њих је чувени Жарко Паспаљ.

Он такође, попут Вокапа, говори о резултатском успеху националног тима уз помоћ довођења страног играча.

„Потребан нам је квалитетан странац, који може да напрви разлику. Да смо га имали можда би освојили на неком такмичењу и злато уместо сребра. Мислим да нам је потребан на позицији четири, која је критична за нас. Међутим, ми ту карту нисмо искористили. Имате пример у женској репрезентацији, где смо остварили неколико сјајних резултата са страним играчицама. И нико није рекао да су оне освојиле медаљу, већ репрезентација Србије. Имате сјајан пример у Словенији, која је дошла до историјских резултата уз помоћ странаца. Ситуација је озбиљна и мора што пре да се реагује. Резултати репрезентације су директно повезани са интересовањем деце за кошарку у Србији“, објаснио је Паспаљ своје становиште једном приликом.

Шта о себи каже икона грчке кошарке, Јанис Адетокумбо?

„Носим у себи вредности и принципе нигеријског народа. На крају крајева, моји родитељи су Нигеријци и одрастао сам у таквом окружењу. Наравно, рођен сам у Грчкој, одрастао у Грчкој, са европским менталитетом, тако да у себи носим делове обе стране. Мој случај је сличан Хакимовом, јер иако је и он Нигеријац, више га људи знају по његовој америчкој страни. Ја сам рођен у Грчкој, играм за Грчку, али сви знају да сам Нигеријац и да припадам њеној култури. Овог лета сам ишао тамо са мајком и браћом. Ја сам Африканац“, рекао је Адетокумбо.

Наравно, не можемо да се не вратимо на случај Џоела Ембида, Камерунца који је добио француски пасош, можда ће играти за Француску, а спомиње се да ће можда чак наступати и за Америку?!

Шта се дешава у фудбалу, атлетици и осталим спортовима?

На пример, италијанска фудбалска репрезентација недостатак домаћих играча надомешћује натурализацијом Јужноамерикаца који имају италијанско порекло. После Матеа Ретегија селектор Роберто Манћини позвао је и левог бека Васка де Гаме Лукаса Питона да заигра за италијански национални тим.

Имамо пример Малте која је има 24 натурализована представника у различитим спортовима - од стоног тениса, до кошарке и тениса. Побунила се због тога и бивша стонотенисерка са Малте Ендрју Гамбина.

„Странци који представљају Малту, који немају никакву везу са острвом, појаве се на такмичењима, узму велики новац и онда оду. Не доприносе ни 0 одсто Малти нити развоју њеног стоног тениса“, рекла је Гамбина.

Слична је ситуација и код осталих мањих земаља попут Кипра и Сан Марина.

И нису у питању само мале земље. На пример, познати фудбалер Калиду Кулибали је рођен у Француској, играо је за млађе категорије те земље на Мундијалиту, да би касније одлучио да игра за Сенегал. Рахим Стерлинг је рођен на Јамајци, дошао је са пет година у Енглеску и одлучио после да ира за ту земљу.

Примера је много.

Да не улазимо у свет атлетике у којој медаље на Европским првенствима редовно освајају такмичари који, очигледно, нису Швеђани и Норвежани.

Репрезентативни спорт, онакав какав смо познавали, можда више неће постојати. Зато што не постоје границе.

Све се помешало. И клубови и нације и репрезентације.