Звона за узбуну: САД извлаче поуке из сукоба на Украјини

Америчке оружане снаге би веома тешко постигле успех у сукобу сличном украјинском, закључили су аналитичари Војног колеџа у Карлајлу, у ком се обучава највиши командни кадар уз предлоге Пентагону шта под хитно треба да предузме да не би заостајао за конкурентима.

САД су две деценије водиле ратове против терориста на Блиском истоку. Успех у њима одредила је потпуна доминација у ваздуху, везама и радио- електронској борби. Све је то довело до тога да америчка команда потпуно зависи од идеалне везе која омогућава да се уживо, на екранима у оперативним центрима, прати шта се дешава на бојном пољу, тврде експерти из Карлајла.

Сукоб у Украјини показао је да су такви центри лака мета за непријатеља који је наоружан сензорском технологијом, електронским оружјем и дроновима и има приступ сателитским снимцима. Све то сада поседује практично свака земља с којом се САД могу суочити на бојном пољу. Али има и других проблема.

Каубој на раскршћу

Аналитичари сматрају да се Вашингтон последњи пут суочио са сличним изазовима пре пола века, 1973. године. Пентагон се уверио у неспособност војске да оствари победу у Вијетнаму, а савезник Израел се у рату Судњег дана неочекивано суочио с јаким отпором Египта који је добио совјетско оружје. Тада је помогао генерал Вилијам Депју, који је предводио ТРАДОК (Управу за обуку и доктрину војске САД), штаб основан исте године, који се бавио развојем војне доктрине. Захваљујући напорима и идејама Депјуа, америчка војска је постала једна од најмодернијих и најопаснијих на свету.

Након пола века наступила је следећа стратешка прекретница. Руководство земље и оружаних снага треба да направи судбоносан избор, јер ће у супротном заостати за конкуренцијом, уверени су у Карајлу.

Ратови новог доба

Аналитичари указују на низ фундаменталних промена које ће одредити ратове у блиској будућности. На пример, већ поменутим командним центрима биће потребна мобилност.

Украјински батаљонски штабови се састоје од седам људи и два пута дневно се селе с места на место. САД ће тешко да се прилагоде том стандарду, јер смо у последњих 20 година радили управо супротно, признају стручњаци. Још једна актуелна потреба је теренска флексибилност.

Овде се аналитичари позивају на концепт „Дисциплиноване непослушности“ који је предложио Марк Мили, председавајући Здруженог комитета начелника штабова. Ради се о широким овлашћењима командира на терену, то јест, могућности да се занемаре детаљи упутства надређених ради извршења задатка у целини. Официри и подофицири морају размишљати неконвенционално и креативно, а кључни услов за успех је поверење на различитим нивоима. „Изузетно је тежак задатак променити суштину војне културе и натерати старије официре да дају више овлашћења подређенима“, упозоравају у Карлајлу.

Фундаментални проблеми

Стручњаци су посветили пажњу и проблему надокнаде губитака, то јест, обнављања борбених способности. У широком сукобу високог интензитета САД би свакодневно губиле око 3.600 људи - погинулих, рањених и оних који су претрпели неборбене повреде или се разболели. Било би потребно 800 нових војника дневно.

„Да би се разумео контекст: у последњих 20 година у Ираку и Авганистану, САД су изгубиле око 50.000 људи. У савременом рату, војска би испунила ову „квоту“ за две недеље“, истичу експерти.

И ту почињу компликације. Вашингтон је већ дуго суочен са све малобројнијом спремном резервом, то јест, бившим војним особљем које би било позвано у случају потребе. За разлику од других типова резервиста, они нису везани ни за једну одређену јединицу, већ могу бити упућени у било коју јединицу. Године 1973. било их је 700 хиљада, 1994. године - 450 хиљада, а сада - само 76 хиљада.

Постоје и потешкоће с регрутима: за борбене војне специјалности недостаје и до 50 одсто људи. Аналитичари долазе до закључка да потпуно професионална војска више није одржива. Земљу зато очекује повратак на бар делимичну регрутацију.

Од државног ка приватном

Повећава се улога приватних компанија. На пример, оне могу да обезбеде везе – као што Старлинк тренутно ради за Оружане снаге Украјине.

Такође ће бити ангажовани приватни извођачи за ОСИНТ (обавештајно прикупљање података путем отворених извора) и кампање дезинформисања.

Све већи значај добијају мултидоменске операције. Мораће да се суоче с противником равноправним по снази у свим срединама одједном: на копну, мору, ваздуху, у свемиру и сајбер простору.

„Вашингтон се кретао ка сличном формату још од 1980-тих“, примећује војни аналитичар и оснивач сајта Military Russia, Дмитриј Корњев. „Ирак и Авганистан су показали да Американци то знају. Осим тога, њихова материјална подршка и ниво интеракције је много бољи од Оружаних снага Украјине. Стога, по мом мишљењу, за њих нема ништа суштински ново у садашњем сукобу.“

Међутим, не слажу се сви стручњаци са овим. Током Хладног рата, САД су се, према својој доктрини, спремале за рат са две силе једнаке моћи. Касније су од тога одустале, ослањајући се на локалне краткорочне операције уз коришћење најновијег високопрецизног наоружања, објашњава војни аналитичар Алексеј Леонков.

„Нема разлога да се верује да је америчка војска способна да постигне радикално другачији резултат против ешалонске одбране којој би давала подршку моћна противваздушна одбраном (како сада видимо). Тако да њихова визија рата, која је отписала многе врсте наоружања, а посебно главне борбене тенкове и артиљерију, није оправдала очекивања“, уверен је Леонков.

Како год било, Пентагон помно прати дешавања на фронтовима. И доноси закључке. Сасвим је вероватно да ће украјински сукоб обликовати ратове овог века, оцењује коментатор РИА Новости Давид Нарманија.