Годишњица убиства краља Александра Карађорђевића

Краљ Александар Ујединитељ, творац Југославије, главнокомандујући Србије у победничким ратовима од 1912. до 1918. убијен је на данашњи дан 1934. године.

Син краља Петра I Карађорђевића и Љубице Петровић, познате као Зорка, рођен је у Цетињу 16. (односно 4. по јулијанском календару) децембра 1888. Кнез Петар, син кнеза Александра, унук Карађорђев, налазио се у то време у изгнанству пошто су Србијом владали Обреновићи.

Александар је био другорођени син кнеза, потоњег краља Петра.

По Мајском преврату маја/јуна 1903. уследила је промена односно повратак на власт куће Карађорђевић. Потомци вожда Првог српског устанка претходно су владали Србијом од 1842. до 1858. године.

Био је то не само политички преврат, него у извесном смислу промена епоха у Србији. Долазак Петра Карађорђевића на престо, по општој оцени, означио је суштинску промену у начину владавине, манирима, стилу.

Старији син краља Петра, после његовог ступања на престо, Ђорђе, постао је престолонаследник. На тој позицији налазио се од 1903. до марта 1909, када се повукао, препустивши право наслеђа млађем брату. У том тренутку Александар се налазио на школовању у Санкт Петербургу. Претходно се школовао у Женеви.

Ђорђе је наиме необузданим понашањем навукао омразу многих. Поред других и његов отац краљ Петар стао је на становиште да би ваљало да се Ђорђе повуче.

Александар је био потпуно другачија личност од старијег брата.

Био је одмерен, промишљен, опрезан, врло одговоран.

На ширем плану престолонаследник Александар веома важну улогу имао је током балканских ратова 1912/13. Као заповедник Прве армије успешно је водио српску војску у велике, пресудне, победе над Турцима код Куманова и Битоља у Првом балканском рату. Уследила је победа над Бугарима на Брегалници 1913. у Другом балканском рату.

Резултат великих победа Србије у балканским ратовима било је ослобођење Старе и Јужне Србије (данашњег Косова и Метохије и Северне Македоније). Било је то остварење вековних тежњи Срба да се ослободи Косово. Престолонаследник Александар изашао је из балканских ратовао као опште уважавани, прослављени, ратни командант.

Као такав, јуна 1914. године, Александар постаје регент, пошто му је његов отац, остарели краљ Петар, препустио обављање краљевске дужности.

Свега неколико дана потом догодио се атентат у Сарајеву, када је на Видовдан млади национални револуционар, младобосанац Гаврило Принцип, усмртио Франца Фердинанда престолонаследника Аустроугарске. Овај трагичан догађај биће искоришћен као оправдање за напад на Србију, чиме је изазван Први светски рат.

Регент Александар је све време током Првог светског рата предводио српску војску. У првом периоду успеси Србије запрепастили су свет. Велике победе на Церу и Колубари 1914. доживљене су као страховито понижење Аустроугарске. Уследиле су смене у војном врху Двојне монархије. Много опаснија била је међутим чињеница да се Аустроугарској на фронту према Србији у јесен 1915. придружују трупе Немачке а убрзо и Бугари. Суочена са далеко надмоћнијим непријатељем, нападанута са севера, запада и истока, српска војска приморана је тада на поступно повлачење.

Уследило је одступање преко планинских врлети пут обала Јадрана, један од најтежих момената новије историје Срба. После опоравка на Крфу, реорганизована српска војска пребачена је априла/маја 1916. на Солунски фронт.

Прве победе, уз тешке жртве, Срби потом постижу на Кајмакчалану септембра 1916. односно ослобађањем Битоља. Био је то веома важан момент, пошто је ослобођен део окупиране отаџбине.

Кључни прелом догодио се септембра 1918. пробојем Солунског фронта. Српска војска изнела је тада тежишни део напора који је довео да распада фронта, даљег пробоја на север, а потом и капитулације Бугарске.

Велике победе српске војске тада биле су плод не само руковођења у чему је последњу реч имао регент, потоњи краљ Александар, него и квалитета највиших официра тадашње Србије.

Радомир Путник је тако добио чин војводе за победу у Кумановској бици, Степа Степановић за победу на Церу, Живојин Мишић по победи на Колубари. Коначно, Петар Бојовић је чин војводе добио за пробој Солунског фронта и успешну офанзиву.

Српска војска ослободила је Београд већ 1. новембра 1918. Следило је ослобађање земаља настањених Србима и другим Јужним Словенима на простору дотадашње Аустроугарске. Српска војска је тада доспела до Темишвара, Баје, Караванки у Алпима, Ријеке.

Влада Краљевине Србије је још Нишком декларацијом, децембра 1914. јавно прокламовала да је ратни циљ Србије ослобођење свих Срба, Хрвата и Словенаца и стварање заједничке државе. Обликована у виду владине изјаве, Нишку декларацију је потом изгласала Скупштина Краљевине Србије.

Већ 1. децембра 1918. у Београду, у палати Крсмановић на Терзијама, регент Александар Карађорђевић прогласио је уједињење и стварање заједничке државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Првобитно је заправо коришћен термин краљевство. Земља је преименована 3. октобра 1929. у Краљевина Југославија.

Пошто је августа 1921. краљ Петар I умро, Александар је постао и формално краљ нове заједничке државе чији је био творац.

Према прокламованом начелу одмах се стало на становиште да постоји, или да је ваља градити, југословенска нација. Била је то темељна поставка владавине краља Александра.

После трагичних догађања у Скупштини када је неурачунљиви Пуниша Рачић пуцао у посланике Хрватске сељачке странке који су га неодговорним изјавама испровоцирали, краљ Александар је 6. јануара 1929. увео личну владу, познату као Шестојануарска диктатура. Следила је промена имена државе као и територијална реорганизација, са циљем превазилажења покрајинске поделе коју су раније наметнуле стране силе које су владале овим простором. Тако је уведена управна подела на девет бановина и подручје Управе града Београда. Лична влада краља окончана је доношењем новог устава септембра 1931.

Краљ Александар Карађорђевић убијен је 9. октобра 1934. у Марсељу, приликом званиче посете Француској.

Био је то, без дилеме, најтрагичнији момент међуратне Југославије. Убијен је творац земље, носилац и државне и националне идеје Југославије.

Позадина атентата није заправо никада у потпуности расветљена. Непосредни извршилац је био Бугарин, припадник терористичке тзв ВМРО, Владо Черноземски. Право име било му је Величко Керин. Организатор је био усташки зликовац Еуген Дидо Кватерник (1910 – 1962). На краља је је претходно бар у два наврата покушан атентат. Године 1921. у Београду, почнилац је био Спасоје Стејић, комуниста. Усташе су покушале да га убију и приликом посете Загребу децембра 1933. Неуспех је био последица чињенице да су атентатори били притиснути раздраганом масом која је поздрављала краља. Полиција их је потом ухапсила.

Остаје чињеница да је краљ тада највероватније већ био неизлечиво болестан, што је знао само најближи круг око њега. Према тестаментарној жељи краља Александара управљање земљом после његове смрти прешло је на Намесништво чија прва личност је био кнез Павле Карађорђевић, до пунолетства краља Петра II.

Даља позадина убиства краља Александара Карађорђевића није извесна. Несумњиво је да су усташе уживале подршку Мусолинијеве Италије, као и Мађарске. Судски процес који је вођен у Француској усмераван је опрезно како би се заобишла осетљива питања у међународним односима, наводи Танјуг После Другог светског рата, совјетска историографија потенцирала је да иза убиства стоји Берлин, за шта заправо нема ваљаних доказа.

Објективно гледано, краљ Александар Карађорђевић био један од највећих владара у историји Срба. Не само као прослављени ратни командант, победник у три рата, већ и као творац Југославије, Ујединитељ. У целокупној историји Срба, по укупним дометима, са њим би могли да се пореде вероватно само цар Душан и краљ Милутин.