Нешто се чудно дешава на најдубљој тачки Балтичког мора

Огромно цурење метана, у распону од 20 квадратних километара, откривено је на најдубљој тачки Балтичког мора, а масе мехурића тог гаса који изазива ефекат стаклене баште издижу се много више него што су научници очекивали.

Истраживачи су то енормно цурење открили 400 метара испод површине током експедиције у августу до најдубље тачке у Балтичком мору – Ландсортског амбиса. Област цурења метана износи отприлике 4.000 фудбалских терена, пише Лајве Сајенс.

„Пенуша се свугде на тих 20 квадратних километара“, рекао је Маркело Кесер, професор науке о животној средини на Универзитету Линеус у Шведској. У плићим областима метански мехурићи избијају из распадајуће органске материје, док се у дубљим водама метан углавном распрши путем дифузије – што значи да мехурићи нису потребни – и највећи део дифузног метана остаје у најдубљој води.

Ово ново цурење, пак, не следи тај образац. Потпуно другачији механизам доставља метан на дно Балтика. Истраживачи су такође изненађени колико високо се издижу метански мехурићи ка површини. Метан се обично раствара у води, тако да се мехурови смањују док се издижу и на крају нестану.

Максимална очекивана висина коју метански мехурићи достижу је око 50 метара изнад дна. Међутим, мехурићи у Ландсортском амбису издижу се 380 метара – само 20 метара од површине.

Кесер сматра да је тако - барем делимично – због слабијег микробног филтера, слоја бактерија које живе у седиментима и „поједу“ до 90% метана који произведе распадање материје. Тај филтер може бити дебео неколико десетина центиметара у океану, али је у Балтичком мору дебео неколико центиметара.

Људска активност такође мења начин на који тај филтер функционише. Ђубрива са копна која стигну у море подстичу раст алги. Кад алге умру, седиментима се додаје органска материја. Бактерије које једу метан воле да једу и тај материјал, омогућавајући да више метана побегне ка површини. Штавише, истраживачи мисле да би цурење могло бити последица великих количина седимента које су донеле струје на дну.

Поред тога, вода на дну Балтичког мора садржи високе нивое метана, тако да мехурићи можда морају да оду више док се не растворе, иако то не објашњава у потпуности како стижу толико близу површине.

Кесеров тим планира другу експедицију ради откривања да ли неки мехурићи стижу на површину и ослобађају метан у атмосферу. Изливи метана попут овог су потенцијално важни извори гаса који ствара ефекат стаклене баште. Кесер процењује да би могло бити још неколико метанских поља која се пенушају на великој дубини у Балтичком мору.