Смејте се иако сте чули - вести дана!

Oд толико језивих догађаја научили смо да се смејемо насилно упркос томе што опседнуто слушамо вести дана, бранећи се од могућности да живот проведемо застрашени сталним очајем. У тим изнуђеним паузама смеха био сам веома срећан да је Љубомир Симовић нашао интереса да чита моје слике и да у њима прочита то насилно смејање упркос слушању вести дана.

Овако је уметник Мрђан Бајић изразио захвалност академику, песнику, драмском писцу Љубомиру Симовићу, што је у збирку својих есеја „Читање слика“ уврстио приказ и његових дела, подсетивши на Брехтов цитат о генерацији у којој се смеју само они који нису чули вести дана.

Треће допуњено издање књиге „Читање слика“ Љубомира Симовића у издању Српске књижевне задруге представљено је у Библиотеци града Београда.

Промоција је изазвала велико интересовање Симовићевих читалаца и поштовалаца који су у реду чекали његову посвету.

Представљена књига Љубомира Симовића "Читање слика"

© Sputnik / Марија Јаковљевић

Лубарда продаје јастоге, Коста Хакман нуди рибе

„Није моје да говорим о сопственој књизи. Било би природније да седим међу вама и да слушам што говоре они који су за то надлежни. Међутим, нечим морам и ја да испуним ово вече. Пошто ја о сликарима и вајарима, и сликама и скулптурама нисам писао само у есејима него и у књигама поезије, имам песме и о холандским, шпанским сликарима и највише нашим“, нагласио је Симовић, чији се комади „Путујуће позориште Шопаловић“, „Чудо у Шаргану“ и „Хасанагиница“ играју са великим успехом на сценама српских позоришта.

Симовић је прочитао песме „ Пред сликом Брод лудака Хјеронимуса Боша“ и „Риба са два репа“ (из још необјављене збирке поезије).

„То име носи кафана коју сам измислио на основу оних које познајем, на ушћу Саве у Дунав. У тој кафани за сваки од столова воде се различити разговори па за једним су се нашли људи који прате сликарство или се сликарством баве. Међу њима се води овакав разговор: Да се ја питам ја бих сликаре уписао у рибарски еснаф или синдикат. Не би ми било тешко да замислим уз помоћ Бројглера морску луку и у морској луци рибљу пијацу на којој Лубарда продаје рака и јастога, крај њега Коста Хакман нуди рибе, Жон Еверет Миле свеже харинге, а Мило Милуновић тегли корпу са рибама, корпу са раковима, ражу, велику вршу и нуди плодове мора и рибу….“.

Збирка есеја о делима значајних српских уметника

© Sputnik / Марија Јаковљевић

Поетски репер наше традиције

Мрђан Бајић је истакао да генерацијски припада онима којима је прво искуство театра и поезије везано за драме и поезију Љубомира Симовића:

„У мом приватном универзуму Љубомир Симовић је заједно са Васком Попом и Данилом Кишом формативни, сазнајни и поетски репер наше традиције. Последњих деценија са нестрпљењем чекам сваки интервју Љубомира Симовића да бих боље разумео оно што се не може разумети, а то је реалност коју живи ова заједница“.

У књизи „Читање слика“ Симовић, сматра Бајић, рефлектује мали тињајући раздор који постоји између визуелних уметности и књижевника:

„Када послушате приче из детињства Љубомира Симовића, чућете огромни опсег доживљаја - окупација, војници, бомбе, авиони, склониште у трезору банке, избегавање смрти за пет минута, топлина породице, школски другови, комшилук, учење и стварање. Да томе додам и опште сазнајно-искуствене агенде - ратови, геноциди, градња државе и њено разарање, братство онда крваво нејединство, хипи покрет, пут на Месец, трансплантација срца, несврстани, сврстани, атомске бомбе, висока градња, интернет и коначно мобилни телефони. Све то је морало да стане у опште, наше и песниково искуство, као и када је певао 'И мени се спава и мени се спава'. Овако набрајам да бих закључио да је са толико личним и глобалним искуством, песник толико тога успео да прочита у сликама које је за нас читао и у овој књизи за нас написао“.

Свето и светло су неке од најфреквентнијих речи у Симовићевом опису, поезији и нашим животима

© Sputnik / Марија Јаковљевић

Ово доба памтићемо по учинку Љубомира Симовића

Писац и књижевни критичар Милета Аћимовић Ивков приметио је као кључни и најчешћи израз у Симовићевим текстовима - светлост и свето:

„Сагледавање светлости у ономе што је свакодневно одлика је и најбољих песама Љубомира Симовића. Са личном наклоношћу према ангажману уметника који узима тамну страну наше савремености за свој материјал, показује симпатију и жељу да кроз песничку фигуру, изразито вишеслојну уметничку слику у изразу и сугестију вама укаже на потребу да и ви, као што и он чини, да у свакодневном призору, гледајући даље и мислећи дубље, видите оно што је светло, свето и важно. Свето и светло су неке од најфреквентнијих речи у Симовићевом опису, поезији и нашим животима“.

Песник, есејиста, драмски писац узео је, нагласио је Ивков, да описује и тумачи дела сликара још када је почео да пише и објављује своје знамените песничке књиге и драмске текстове:

„Та делатност коју можемо назвати побочном постала је константа у његовом интелектуалном и стваралачком животу због тога што је Љубомиру Симовићу било потребно да оно што је видео у уметничким делима сликара и скулптора препозна и у сопственом животу, да њихова уметничка сугестија, њему помогне да дође до властитих стваралачких увида. Доба у коме нам је дато да трајемо памтићемо га и по учинку Љубомира Симовића“.

Већина текстова у књизи „Читање слика“ изговорени су као беседе на отварању изложби одабраних уметника, које је Симовић бирао из угла наклоности и дубинског разумевања њиховог стваралаштва – „по сродности, склоности или по души“.