Истинита прича о победи људскости, филм „Чувари формуле“ премијерно пред домаћом публиком

Тада, тринаест година после Другог светског рата, и свет и људи били су другачији него данас, било је нормално помоћи другоме, имали су став о људскости. И тај свет и људи тог доба били су другачији него данас, каже редитељ Драган Бјелогрлић уочи београдске премијере филма „Чувари формуле“ заказане за 24. октобар.

Реч је о остварењу заснованом на истинитој причи о акциденту у Институту у Винчи 1958. години. У јеку хладноратовске кризе, група научника предвођена професором Драгославом Поповићем, спроводила је тајни пројекат.

Стицајем непредвиђених околности, они бивају изложени смртоносној дози зрачења, због чега их југословенска тајна полиција одводи на лечење у Клинику Кири у Паризу.

Бјелогрлић каже да су „Чувари формуле“ другачији од свега што је претходно радио али и да најтежи део посла није било то што је рађен према истинитом догађају:

„Два су разлога због чега ми је овај филм најтежи – како у малом простору клаустрофобичне болнице постићи динамику, испричати све те односе и - још теже - како да неколико нивоа приче (о атомској бомби, тајним службама, науци, политици, одговорности) слијем у једну причу“.

Прича о оцу нуклеарне физике у Србији

Радивоје Раша Буквић који тумачи Драгослава Поповића, рекао је да је у разговору са његовим сином схватио какав је био, али у филму је он „драматично другачији“:

„У нашем филму он је амбициозан човек који први жели да направи атомску бомбу. Верујем да би Драгослав Поповић, да је могао да погледа овај филм, имао шта да каже против тога, али ми нисмо снимали документарни филм. За нашу фиктивну причу је било неопходно да постоје неке различитости, јер што је нешто драматичније, то је нама узбудљивије“.

Редитељ Бјелогрлић је подсетио да Драгослав Поповић у стварности није био озрачен, као што су они одлучили да прикажу у филму.

„Познавао сам тог човека. Био је отац нуклеарне физике у Србији, али је после акцидента изашао из Института у Винчи и никада се више није вратио. Био је скроман. Обично су га представљали као мужа Раде Ђуричин, што је својеврсна иронија представљати тако највећег генија кога је Србија имала. Моја жеља је била да овим филмом јавности бар мало откријемо ко је он био. А за драмски сукоб и целу причу било нам је битно да човек који је водио цео пројекат буде озрачен“.

Редитељ каже да је желео да се шира јавност заинтересује за име Драгослава Поповића:

„Био је изузетно скроман човек, није желео чак ни да се објави вест о његовој смрти, али у научним круговима се врло добро знало ко је он. Постоји једно писмо које су му хрватски научници послали 1991. године. Молили су га да не направи атомску бомбу и не баци је на Хрватску“.

Из разговора са онима који су били укључени у акцидент у Винчи 1958. године, сазнао је, каже, да су најрадије ћутали о томе:

„Имао сам прилику да разговарам са Радојком Максићем који је преживео зрачење, а преминуо од короне. Изузетно пријатан и драг човек, није желео да говори о акциденту ни после толико година. Једноставно, тако су се договорили и остали су доследни у томе до краја живота“.

Филм „Чувари формуле“ - истинита прича о акциденту у Винчи 1958. године

© Фото : Уступљено Спутњику/Александар Летић

Победа хуманости

Глумац који подједнако снима у Србији и Француској, Радивоје Буквић истакао је да је француска публика у гробној тишини пратила „Чуваре формуле“, а да је после пројекције до раних јутарњих сати са њима разговарао о овој причи:

„Они који су гледали филм рођени су после 1960. тако да нису знали шта се десило у Винчи нити о лечењу српских научника у француској болници 'Кири'. Али француска јавност је педесетих година много више знала о томе него јавност у Југославији. За њих је то било геополитички занимљиво да у јеку хладног рата тамо неке комунистичке научнике лечите о трошку државе и тражите од француских грађана да донирају коштану срж са свешћу да је то можда и последње што ће урадити, будући да се то до тада није радило“.

Буквић подсећа да је било много оних који су се јавили са жељом да помогну:

„Они су показали да је хуманост победила и наш филм је прича о тој победи људскости“.

Велика је непознаница, додаје редитељ Бјелогрлић, како је то могло да се деси 1958. године:

„Очигледно да су људи после Другог светског рата били другачији него данас. Можда су, изашавши из тог рата, другачије размишљали, осећали и самим тим сматрали да је нормално да помажу другима, да имају став у животу. Ако погледате стваралаштво, науку, политику, то је време људи са ставом. Данас став служи за твитер налог или гостовање у емисији, а већ следеће недеље тај став може да изгледа другачије“.

Група научника у Институту Винча бива изложена смртоносној дози зрачења

© Фото : Уступљено Спутњику/Александар Летић

Распродате три пројекције

Иако пуних 40 минута доброг материјала није ушло у филм, Бјелогрлић не планира да ради серију:

„Не желим више да упоредо снимам серију и филм. То је једна врста пакла за аутора. Вуче вас ка компромисима што није добро за филм. Можда једног дана одлучим да искористим тај материјал и урадим редитељску верзију.

Филм „Чувари формуле“ имао је светску премијеру на Филмском фестивалу у Локарну где је освојио две награде, а затим је уследио Сарајево филм фестивал одакле се вратио са наградом публике.

„Ми смо завршавали филм и послали смо пријаве за фестивале у Венецији и Локарну. Локарно нам је одговорио после седам дана, понудили су нам програм у коме ниједан српски филм није приказан, па смо били принуђени да хитно завршимо филм. Фактички смо то урадили два дана пре пројекције у Локарну, али, ето, сваки филм нађе себи пут“, истакао је редитељ хит филмова „Тома“, „Монтевидео“, серије „Сенке над Балканом“…

Карте за три премијерне пројекције су распродате, тако да је додата још једна, а на свим пројекцијама публици ће се поклонити екипа филма, укључујући и француске глумце, који се, према Бјелогрлићевим речима, веома радују доласку у Београд.