Шта рече? Ако вас ухвати безтебност, узмите смућак и прочитајте овај текст у хладовинарењу

Након што је сајт „Мала библиотека“ организовао такмичење „Најбоља нова реч у српском језику“ где су деца смишљала креативне кованице за стране речи које немају превод на матерњи, разбуктала се расправа о томе треба ли туђице преводити и богати ли се српски превођењем непреводивих појмова из енглеског језика.

Утицајка, сусрамље, прохујак, безнемож само су неке од идеја пристиглих на дечији конкурс за најбољу нову реч коју је организовао сајт намењен деци, у и ван Србије, која говоре или уче српски језик. Циљ такмичења, како наводе организатори, био је вишеслојан, а жеља је била „да се поведе јавни разговор о вредностима речи које изговарамо“. Ипак, и та непретенциозна игрица пробудила је страсти у Србији.

Спутњиков саговорник, филозоф Никола Танасић скреће пажњу на реакцију јавности и сматра да је један од разлога што се „подигла толика халабука“ око једног наизглед безазленог дечијег конкурса у томе што је сама идеја преименовања туђица на „србице“ дубински страна духу српског језика. Јер, он има веома богату терминологију и велике моћи изражавања, без обзира на то што доста његове семантике почива на речима позајмљених из страних језика. Та чињеница, наглашава Танасић, не значи да га такве речи на било који начин осиромашују.

Парадигма језика у чијој сенци данас сви говоримо јесте енглески језик, који истовремено долази из германске породице и једног номиналистичког филозофског миљеа. То значи да су они опседнути сталним смишљањем нових апстрактних именица. Лингвисти су већ небројено пута указивали како ово позајмљивање, не речи, него граматичких конструкција из страних језика кудикамо више ограничава и сиромаши српски језик него одомаћене туђице. „Вршење пописа“ уместо „пописивања“, „обављање разговора“ уместо „разговарања“… примери су тога.

Иво Андрић са супругом Милицом Бабић-Андрић непосредно по добијању Нобелове награде за књижевност 31. октобра 1961.

© AP Photo / UNCREDITED

„Посрбљавање“ српског језика

Нова реч или неологизам је по дефиницији нешто што је страно тело у језику, уметнуто у скорије време. Ако неологизмом мењамо туђицу, речју која је страно тело, у језику се мења реч која се већ природно одомаћила и „посрбила“. Овиме се, говори Танасић, узима реч која је већ обогатила српски језик, насилно се избацује из употребе у коју је природно ушла, а замењује је реч коју нико не разуме. Пример овога би била реч духоклонуће (победничка реч на конкурсу) која не значи клонулост духом, већ означава депресију.

Професор на Филолошком факултету и историчар књижевности Мило Ломпар такође сматра да се насилно избацивање речи из једног језика никада није показало корисним или оправданим, те да је једно давати предност речима, а нешто сасвим друго посезати за рестриктивним мерама било које врсте.

У природи српске језичке ситуације је једна врста слободне употребе речи и израза и, на неки начин, мислим да би то требало да остане, с тим што би култура унутар језичког окружења требало да да предност оним изразима који се могу прецизно изразити српским језиком, али давати предност не значи насилно избацивати, говори Ломпар за Спутњик.

Околотрбушни околопанталодржач

Танасић сматра да инсистирањем да „шалтање“ или „твитовање“, односно инсистирањем да глагоске именице формиране по правилима српског језика нису српске речи заправо представља прави пример сиромашења српског језика.

Било је речи о „имитирању Хрвата“, који већ деценијама (ако не и вековима) богате српски језик обиљем нових појмова које у Хрватској не користи нико, а у Србији се користе само да би завитлавали Хрвате. Иста је ствар са фамозним „духоклонућем“. Ова конструкција подразумева парадигму економије језика која је дубоко германска, и која је већ у великој мери оставила трага на хрватском књижевном стандарду, а која је једноставно страна духу српског језика, и зато пара уши.

Он објашњава да српски језик функционише по принципу усвајања корена, а не готових речи за замрзнутим значењем. Узимањем корена из турског, француског, грчког… речи се деклинирају, конјугују, сажимају, мењају по звучности, и постају – чист српски језик.

Танасић даље објашњава да је коришћење речи коју неко уводи у употребу, а која омогућава да јасно изразимо и боље разумемо нешто што друге речи не описују прецизно, сасвим оправдан поступак и да ће та реч заживети у језику.

Било да је реч о туђицама, дијалектизмима, неологизмима или жаргону, филозоф Никола Танасић има јасно формулисан принцип: „Ако обогаћује – добро је. Ако сиромаши – не ваља“.