Американци верују у сопствену изузетност – прваци су света у тој глупој дисциплини /видео/

Американци су опет, други пут заредом, остали без медаље на Светском првенству у кошарци. У Пекингу су 2019. године завршили као седми, а у Манили 2023. на четвртом месту.

После пораза од Литваније, када је постало извесно да се сценарио са претходног „мундобаскета“ понавља, њихов земљак, светски првак на 100 и 200 метара у атлетици Ноа Лајлс (обе титуле освојио у августу 2023. године на Светском првенству у Будимпешти) јавно је поставио питање:

„Светски шампиони чега? САД? Да ме не схватите погрешно, волим САД, али то није читав свет. Ово је свет. Овде се готово све државе боре и сијају, носећи своје заставе како би показали кога представљају.“

Ко је светски шампион…

Била је то и алузија на ословљавање „светским прваком“ тима који победи у америчкој НБА лиги. Судећи по реакцијама Лајлс се није добро провео. Свакако, било је и оних који су га подржали. Јанис Адетокумбо је публици морао објашњавати елементарне ствари:

„Немци су освојили Светско првенство и Немци су светски прваци. Победили су и Американце. А онда су у финалу победили Србе. С правом могу да кажу да су светски шампиони.“

Но, и он је био свестан какво је већинско расположење публике па је додао:

„Верујем да ћу и ја добити неке прозивке због овога што причам, али баш ме брига.“

Прозивки је било, јер за ширу америчку јавност - Америка је број један у свету. Како сада изаћи са ставом да то није тако када су генерације одрастале и сазревале са ставом да то јесте тако? Ако је већ освајач НБА лиге означен за „светског првака“, како некакво Светско првенство које организује ФИБА може бити релевантно!?

То Светско првенство треба да послужи само за потврђивање америчке доминације! Уколико се догоди нека „омашка“ онда су ту медији да хитро реагују.

На Светском првенству у спортовима на води, исто одржаном 2023. године, у јапанској Фукуоки, према уобичајеној класификацији Кинези су били први са чак 20 наслова светских првака, Аутралија друга, а репрезентација САД трећа са за њих скромних седам златних медаља (прво се вреднује број освојених златних земаља, па ако је тај број идентичан онда се упоређује број освојених сребрних медаља и напослетку – бронзаних). Ипак, САД су са још 22 сребрне и 15 бронзаних укупно освојили највише одличја – 44 (Кинези су их укупно усвојили 40, а Аустралија 30).

Американци увек „први“

Шта се десило приликом представљања резултата и медијске обраде? Американци су први! Једна од најгледанијих телевизија је шестог дана трајања такмичења у Фукуоки изненада променила методологију па су САД уместо на трећем освануле на првом месту. Иначе, први пут је овакаво „рачунање“ примењено на Олимпијским играма у Пекингу 2008. године. Кина је била прва са освојеним педесет и једним златом (Американци су их имали 38), али су САД у укупном збиру освојили 110 медаља наспрам 100 „кинеских“. Тада је исто овако свечано објављено да су САД победиле!

Цитирајући и анализирајући чланак Данијела Ларсона публикованог у часопису „Америкен конезрватив“ Борис Над наводи: „Амерички ексцепционализам је сама срж америчке идеологије: дубоко укорењено месијанско убеђење да су Американци супериорни остатку света, да су САД квалитативно другачије од свих осталих нација и да им та супериорност даје право и обавезу да преузму водећу улогу у свету.“

Концепт изузетности

У овом контексту, ексцепционализам би најправилније било превести као – изузетност. Концепт америчке изузетности дуго се развијао, његове корене треба тражити и у онтолошком и у религијском, али се својеврсно „печатирање“ те идеје одиграло у постхладноратовским годинама.

Победа над Совјетским Савезом убедила је многе не само у САД него и у целом свету да Американци јесу изузетни. Толико изузетни да се други народи и државе са њима не могу ни поредити. Добивши такву врсту потврде, идеја је актуализована и раширена без неких већих препрека. Упозоравати на суротно није било пријатно. Јер, како написа Адетокумбо, када изађеш са другачијим ставом „биће неких прозивки.“

Прозивки, ето, има и сада иако се готово све променило у односу на другу половину деведесетих година ХХ века. Прозивки, ето, има и сада иако се ради о мање значајним стварима, попут резултата на спортским такмичењима. За америчку изузетност, ипак, и то је важно. Кошарка или пливање, потпуно је свеједно, мора се сачувати утисак да су први увек и свуда. Ако су чињенице другачије тим горе по чињенице.

Несумњиво, САД јесу и остаће важне за цео свет. У сваком погледу. Међутим, тврдити да је доказив и одржив концепт америчке изузетности као такав није ништа друго него чиста глупост.

Глупост која води у странпутицу

За Американце самозаваравајућа глупост која њихову спољну и безбедносну политику одводи на странпутицу. За остатак света оптерећујућа глупост пошто такав приступ производи врло конкретне последице у међународним односима.

Нема ексцепционализма, нема поистовећивања светског са америчким, било да се ради о кошаркашкој лиги или глобалном финансијском поретку, већ историјских процеса у којима трајеш или нестајеш. Док трајеш то чиниш кроз низ непрекидних такмичења у којима побеђујеш или губиш. На једном такмичењу ћеш постати и светски првак, на другом бити седми или четврти. Све је то нормално.

Није нормално себе сматрати супериорним у односу на друге на такав начин, да се онда из тога извлачи закључак како је сасвим логично и одређивати судбину других, управљати њиховим животима или извртати чињенице како би се одржавала нека измаштана слика. Америка није цео свет!