Обичајно право на Косову и Метохији: Крвна освета, беса, лапот и нераскидива веза Срба и Рома

У монографији „Обичајно право на Косову и Метохији“ др Ратомир Антоновић је доказао да се народи у покрајини у многим стварима више слажу него што се разилазе. Бавио се и аутентичним обичајима као што су беса код Албанаца и лапот код Срба. Испоставило се да су Србима најближи народ Роми и да је веза два народа нераскидива.

Велика су преклапања у обичајима свих народа који живе на Косову и Метохији, каже за Спутњик др Ратомир Антоновић, аутор монографије „Обичајно право на Косову и Метохији“, објављене у издању Института за српску културу из Приштине са привременим седиштем у Лепосавићу, а представљене на 66. Сајму књига у Београду.

Заједнички обичаји Срба и Албанаца

Колико год ми веровали да међу нама постоје велике разлике, оне у ствари нису толико велике и толико непремостиве. Ако погледате обичаје Албанаца и Срба на Косову и Метохији, видећете да се у многим стварима више слажемо него разилазимо, истиче Антоновић.

Као пример сличности обичаја наводи да је у књизи описао и крвну освету међу Србима. Иако се последњих неколико година писало да је крвна освета сузбијена, то није у потпуности тачно.

„Иако су правници доста радили на њеном сузбијању зато што је то негативна појава која је генерално врло штетна, она и дан данас, нажалост, постоји на Косову и Метохији. И данас можемо да чујемо да, посебно међу Албанцима, постоји та потреба за осветом која је врло јака и доминантна.“

Ако погледамо обичајно породично право, дискриминативан однос према женама заступљен је не само код Албанаца, него и код Срба који живе на простору Косова и Метохије. А та преплитања су једна врста неминовности јер људи који живе на релативно малом простору неминовно преписују једни од других, сматра Антоновић.

Беса – дата реч као „свето писмо“

Аутентични албански обичај је беса а, према Антоновићу, Албанци су по питању испуњавања дате речи специфичнији од нас.

„Реч је дата и то је 'свето писмо'. Међутим, имамо све више случајева кршења бесе тако да ни та беса више није 'свето писмо' као што је некад био случај. Ипак, беса је просто најкарактеристичнији део албанског обичајног права и аутохтони обичај албанског народа.“

Лапот – претеча еутаназије

Антоновић се бавио и српским обичајем који се сматра претечом еутаназије – лапотом који је више заступљен у источној Србији него на Косову и Метохији. Обичај се састојао у убијању старијих људи који су били болесни и више нису могли сами о себи да брину.

„Лапот се изводио тако што би најмлађи члан породице стављао најстаријем погачу на главу и онда би неким маљем ударао тог старца и убијао га. То је на неки начин претеча данашње еутаназије јер постојао је тај хумани аспект јер се желело помоћи том старом и болесном човеку тако што би био убијен. Сурово звучи, али јесте тако.“

Нераскидива веза Срба и Рома

Осим обичајним правом Срба и Албанаца, Антоновић је анализирао и обичајна права других народа на Косову и Метохији – Египћана, Ашкалија, Рома и Горанаца. Његово истраживање је показало да су Срби најближи Ромима.

„Ми смо најближи Ромима, Роми су најближи нама тако да је то једна нераскидива веза. А из Рома практично произилазе и Ашкалије и Египћани, тако да ту постоје заиста велика преплитања.“

Према његовим речима, Горанци су више Срби него Албанци јер су од стране Албанаца третирани исто као и Срби, што говори управо о томе како их и сами Албанци перципирају.

„Обичаји Горанаца су врло слични српским, иако код њих има и елемената албанских обичаја. Горанци су занимљив народ, врло мало их има и живе у потезу Горе, изолованој енклави на Косову и имају потпуно исти третман као и Срби, ако не и гори, мада бисмо по њиховим именима рекли да су они ближи албанском народу“, закључио је Антоновић.