Његошевска борба: Позив на активан отпор и на бескомпромисно одбацивање зла

Књижевник Милутин Мићовић је, поводом тринаесте по реду манифестације Дани Његошеви, представио данас, у најкраћим потезима, тек објављени зборник радова Књижевног друштва „Његош“.

Дани Његошеви почеће 10. новембра књижевном вечери на Цетињу, дан касније на округлом столу у Подгорици говориће се о црногорским подјелама, а 12. новембра одржаће се Велика Скупштина уочи Његошевог дана у Парохијском дому у Никшићу.

„То је истовремено и захвалан и незахвалан задатак. С једне стране, имало би се о чему говорити, будући да овај Зборник освјетљава личност и дјело владике и пјесника Петра II Петровића Његоша кроз научне радове, али и неке друге прилоге еминетних научника, књижевника и теолога, не само у интердисциплинарном, него и у интернационалном распону. С друге стране, задатак нимало захвалан у погледу немогућности да се сваком појединачном дијелу овог зборника укаже дужна пажња. Зборник доноси реферате са прошлогодишњег округлог стола, који се негдје у ове дане одржао у Никшићу под називом „Смисао борбе у Његошевом дјелу“. Томе су придружени и одабрани радови из неколико претходних године. На тај начин добили смо четири тематске цјелине“, поручио је Мићовић.

Манифестација Дани Његошеви

© Sputnik / Бобан Нововић

Први дио, на стотинак страна, доноси радове једанаест учесника прошлогодишњег округлог стола „Смисао борбе у Његошевом дјелу“. Аутори су, без изузетка, репрезентативна имена: Душко Бабић, Миро Вуксановић, Будимир Дубак, Предраг Живковић, Часлав Копривица, Вишња Косовић, Душан Крцуновић, Веселин Матовић, Радмило Маројевић, Драго Перовић и Радоје Фемић.

„Ови књижевници и научници показали су да је заиста било релевантно етаблирање проблема: смисла и значења „борбе“ у Његошевом дјелу. Неки су задатој проблематици приступали из контекста историје, други из филозофско-религијских углова, трећи из угла Његошевих просвјетитељских и еманципаторских назора, четврти из контекста лингвистичких и књижевно-културолошких испитивања. Таква разноврсност у приступу само је показала колико је смисао или мотив борбе у Његошевом дјелу поливалентан простор, који захвата све од људске нутрине до космичке цјелине.“

„Ако бих се уопште усудио да расуђивања ових једанаест важних доприноса његошологији сведем на неки основни закључак, онда бих рекао да смисао борбе у Његошевом дјелу не можемо одгонетнути никада до краја, али увијек можемо препознати да Његошева и његошевска борба јесте позив на активан отпор и на бескомпромисно одбацивање зла. Зло је једнако опасно кад дејствује и у микро и у макрокосмосу, кад дејствује и у своме, и у туђину: „Крст носити нама је суђено,/ страшне борбе са својим и с туђином“, каже Његош у Горском вијенцу“, подсећа Мићовић.

У Његошевом доживљају свијета не постоји „мање“ или „веће“ зло, оно је једнако опасно без обзира на његову манифестацију и количину, каже Мићовић.

“Стога, важно је напоменути, а то показују и неки аутори из овог зборника, да се смисао борбе у Његошевом дјелу може разумијевати и као својеврсни нагон, односно као само-истрајавање у Добру. Није ни то мала борба. Осим што се човјек мора борити да побиједи зло у себи, он се, понекад, мора рвати са собом како би сачувао добро у себи. Пјесник Миодраг Павловић у једној пјесми цинично се пита: „Може ли се бити добар, а да се себи не нашкоди“. Његош у том смислу не прави компромисе: „Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може“, у овим стиховима Андрић препознаје „страшну лозинку“, али, како закључује, „без тог самоубилачког апсурда“, без тог „позитивног нихилизма“, „не би била могућа ни акција, ни мисао о акцији против зла“. Отуда се повратак Андрићевом есеју о Његошу извршио у неколико радова из овог Зборника“, поручује Мићовић.

Други дио Зборника свједочи о напорима Књижевног друштва „Његош“ да се значај Његошевог дјела валоризује и кроз преводе на стране језике. Конкретније, ријеч је о преводима Луче микрокозма на руски и румунски језик. Ти су послови обављени у сарадњи са релевантним стручњацима и преводиоцима. Овај дио садржи и дио Биљежнице, и то у вези са њеним преводом на руски језик. Најзад, у другој цјелини посветио се простор Његошевом прозном и мемоарском раду.

„Трећи дио Зборника представља својеврсно одавање поште блаженопочившем митрополиту Амфилохију, и као учеснику манифестације Дани Његошеви, и као еминентном сљедбенику и тумачу Његошевог богосазнајног и боготражитељског пута.

Четврти дио доноси неколика текста Матије Бана, сусрети са Његошем, 1848‒1851, које је приредио проф. др Горан Максимовић.

Кроз четири поглавља добили смо једну разноврсну, темељну, интегралну слику Његошевог стваралаштва, која нас чини још ближим Његошу, него што смо то јуче били“, поручује Мићовић.

Христ је у Његошевим дјелима присутан и тамо гдје га јасно не видимо

На крају, каже Мићовић, споменуо бих нешто што оправдано стоји на самом почетку овог зборника, а то је слово Његовог високопреосвештенства митрополита црногорско-приморског Јоаникија.

„Наслов уводника гласи: Његош је имао искуство неба, а посебно бих апострофирао оправдани приговор који митрополит Јоаникије у тој пригодној бесједи упућује критичарима који су знали устврдити да је Његош у својим дјелима оставио мало простора за Христа. Формално гледано, таква оцјена неких критичара можда има утемљења, али, како показује наш високопреосвећени Митрополит, наводећи више мјеста из Његошевих дјела, Христ је у Његошевим дјелима присутан и тамо гдје га формално гледано не видимо јасно.“