Зашто британски племићи упозоравају на распад западног капитализма /видео/

Баронеса Хелена Мориси, чланица Дома лордова, и њен колега по племићкој титули сер Пол Маршал, обоје банкари и милионери, упозоравају у заједничком коментару у лондонском „Телеграфу“: „Налазимо се на прекретници… Западни капитализам се распада. Млади људи губе поверење у економски систем који је скренуо с пута.“

Али, наравно, није проблем само у економији. „Суочени смо с кризом политичког и економског легитимитета“, опомињу, као да знају како је живети као „млада особа која никад неће моћи да приушти кућу, фабрички радник ишчупан из корена или родитељ забринут за будућност своје деце – они доводе у сумњу кредибилитет нашег система слободног предузетништва“.

Социјализам као решење

Уз великодушно признање да „нико од нас није слеп у односу на чињеницу да наша индустрија“ – финансијска – „сноси нешто одговорности“, ово двоје богатих енглеских племића указују да је кључни моменат у 21. веку представљала светска економска криза 2008. као израз „прекомерне људске похлепе“ чија је последица „широко распрострањено неповерење у институције“ – јер су „губици постали друштвени, док су потоњи добици (од штампања новца) приватизовани“ – а из тога је уследио и „губитак илузија о капитализму“. Тако да „широм Запада већина“ – а у Великој Британији и апсолутна већина – „младих између 18 и 34 године предност даје социјализму“.

Па се, да квантификују данашњу ситуацију, нуде подаци да је у САД од 2009. просечна цена куће удвостручена, док је просечна плата истовремено увећана за само 49 одсто, дакле, процентуално, четири пута мање; да је у Аустралији Генерација З прва која ће зарађивати мање од својих родитеља, док је у Великој Британији још и горе јер је и претходној генерацији, миленијалцима, лошије него поколењима пре њиховог.

Култура поништавања

Ипак, није реч искључиво о новцу и његовом мањку. Како се указује, „различитост, једнакост и инклузија често значе управо супротно, тако да је само једно ’исправно’ мишљење дозвољено. Намера да се створи различитост мишљења није створила простор за стварну дебату, већ, уместо тога, културу кенселовања“, поништавања оних који мисле на недопуштен начин. Гашење рачуна у банци брегзитовца Најџела Фаража због његових политичких ставова и свештеника „који је преиспитивао транс-ортодоксију само су два конкретна примера овог узнемирујућег тренда“, опомињу двоје аутора у конзервативном лондонском листу.

И поврх свега тога, додају кудикамо неочекивано, „премало је учињено да се реши структурна слабост која проистиче из корупције“. Пример: „Две трећине чланова Конгреса САД примају донације од фармацеутске индустрије.“

Те „није ни чудо што све ово ствара сумњу у саме основе економског система који је створио модерни свет“, коментаришу баронеса Мориси и сер Маршал чије се богатство мери стотинама милиона фунти, уз закључак о историјској прекретници, „егзистенцијалној кризи легитимитета“ система који им је пружио све што имају а имају много више од убедљиве већине осталих, и надобудан а можда и претерано оптимистички вапај да „Запад мора још једном да покаже да је наш приступ супериоран управо због наших вредности, традиција и слобода“.

Самоубиство цивилизације

А опет, ако су те „вредности, традиција и слобода“ постали економско опадање, корупција и тиранија политичке коректности њихових трансродних идеологија, можда је амерички „Волстрит џорнал“ бар делимично у праву кад, у једном недавном есеју на сличну тему, констатује: „Ако западна цивилизација умре, убележите то као самоубиство.“

Аутор ове опсервације, дугогодишњи уредник листа Џерард Бејкер, указује на пример банке „Голдман Сакс“ која је свој немилосрдни успех засновала на запошљавању најнемилосрднијих и најспособнијих у том смислу згртања гомила новца без обзира на последице по све остале. А сада, уместо овако пожељног стања ствари, и у „Голдману“ се запослени охрабрују да користе „пун спектар дугиних боја ’личних заменица’“, срећом, још непреводивих на српски језик, за све оне десетине сексуалних идентитета којих је из дана у дан све више.

Овај мали пример, указује Бејкер, „илуструје све већу збрку коју правила савремене идеолошке ортодоксије стварају од нашег друштва, наше економије и наше демократије… Културна револуција која је започела у прошлој деценији“, наводи даље, „створила је нове структуре елитне моћи“ чији се припадници „нису истакли својим талентом или вредним радом“ већ самим чланством у тој класи која се артикулише „исправним, ’инклузивним’ језиком“.

„Овакав кобни развој ситуације“, наводи даље уредник „Волстрит џорнала“, „додатно доприноси бризи око геополитичких услова с којима смо суочени. Док посматрамо надметање међу глобалним цивилизацијама у мултиполарном свету који сад настањујемо, видимо да је Запад суочен са изазовом с каквим није био вековима… Ако губимо у овој борби, то није због супериорности ауторитарних, комунистичких или аутократских система. Знамо“, тврди аутор, „да је либерални капитализам за људски просперитет, здравље и слободу учинио више него било који други економски или политички систем. Ако губимо, то је зато што губимо своју душу, осећај сврхе на нивоу друштва, и свој идентитет као цивилизација.“

Крај краја историје

Или је пак најочигледнији израз овог опадања садржан у томе што је једној, на пример, Аналени Бербок успело да постане министарка спољних послова озбиљне државе као што је Немачка? Да самоуверено поручи како ће са Владимиром Путином разговарати тек кад он направи заокрет од 360 степени; хтела је, наравно, да каже 180, знала је да су у питању некакви степени али није умела да израчуна. Не због мањка талента за математику већ због недостатка општег образовања које је, међутим, није омело да успе у том систему. О Џозефу Бајдену који се тетура по степеницама и брбља неповезано на челу Америке да и не говоримо.

Зашто се западни систем распада? Зашто (ипак) није наступио „крај историје“ који је Френсис Фукујама објавио после тријумфа западног поретка у Хладном рату? И шта долази после таквог краја историје?

О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили економиста и члан Фискалног савета Бојан Димитријевић и протојереј Дарко Ђого, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву.

(погледате видео)