Дирљива прича из школе у Србији у којој је музика лек и понос - за све /видео, фото/

Сиромаштво, одбаченост и боја коже не смеју бити препрека за остваривање снова и срећнију будућност, показују полазници програма „Музика наде“, деца из најсиромашнијих породица и маргинализованих група, која су уточиште пронашла у Основној школи „Бранко Пешић“ у Земуну, а у музици лек и понос.

„Много школа сам променио. Био сам у Немачкој, Шведској, Норвешкој. Нико није хтео да ме прими у друштво због боје моје коже. У овој школи сам упознао много добрих људи. Наставници су ми постали пријатељи и ова школа ми је много помогла“, каже деветнаестогодишњи Александар Трајковић.

Polaznici programa „Muzika nade“, deca iz najsiromašnijih porodica i marginalizovanih grupa, našla su utočište u Osnovnoj školi „Branko Pešić“ u Zemunu.#SputnjikSrbija #muzikanade #sputnik pic.twitter.com/xjySSxc0IZ

— Sputnik Србијa (@rs_sputnik) November 19, 2023

Музика као лек и бег из сиромаштва

Александар је у ОШ „Бранко Пешић“, коју махом похађају ромска деца, дошао са 12 година. Сада је други разред средње школе, али кад год има времена долази у своју, како каже, другу кућу и помаже млађим другарима, учећи их посебно лепоти и снази музике:

„Музика ми је све. Моја љубав, лек, живот. Волим реп и када сам тужан, нервозан, слушам музику, лечи ме“.

Хајде да тама постане светло, да заједно мењамо свет, поручују ученици ОШ "Бранко Пешић"

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Захваљујући њему музику је заволео и две године млађи Ељхард Гољици који је у Србију дошао из Шведске:

„Уопште нисам волео музику. Желео сам да будем фудбалер и играм у познатом клубу. Када сам се вратио из Шведске, упознао сам Александра и његовог брата Филипа. Позвали су ме да им се придружим на часовима музичког. Знао сам мало да свирам тарабуку. Похвалили су ме и сутрадан сам се поново појавио. Кренуо сам да свирам кахон. Чудили су се како сам брзо савладао и то. Заволео сам музику. Последње три-четири године имамо бенд, путујемо. Наступамо. Јако ми се свиђа“.

Александар и Ељхард су полазници програма „Музика наде“ коју од 2014. године у 11 градова у Србији реализује невладина организације „Мјузик арт проџект“ (Music Art Project) са циљем да деци из социјално угрожених и расељених породица, маргинализованих група, омогући музичко образовање, а уз то и основно образовање.

Најмлађим перкусионистима је узор седамнаестогодишњи Ељхард Гољици

© Sputnik / Лола Ђорђевић

До сада је кроз тај програм прошло 2.500 деце, од 8 до 18 година, и 500 наставника, а сада је покренута донаторска кампања „Буди и ти део наде“ са циљем даљег развоја њиховог центра у ОШ „Бранко Пешић“ како би се помогло музичко образовање ромске деце која негујући свој таленат остају у систему образовања и добијају шансу за бољу будућност.

Музика наде

Руководилац програма „Музика наде“ Ђурђа Папазоглу каже за Спутњик да је центар у ОШ „Бранко Пешић“ можда и најосетљивији, јер ту школу похађају деца из дубоког сиромаштва чији родитељи не знају како да им обезбеде сутрашњицу, малишани који су се селили из земље у земљу, бивали одбачени, прогнани:

„То оставља дубоке последице по њих. Сматрају да су невидљиви, небитни, да их нико не примећује, не знају шта је понос. За ту децу певање и свирање је начин да схвате да вреде, да нешто могу да постигну, јер сви они дубоко у себи носе осећање да не заслужују љубав. Идеја нашег програма јесте да се кроз кампове и концерте упознају и друже са децом из других основних и музичких школа. Пружамо им прилику да путују, наступају, да заврше музичку школу, да могу негде да се измере у односу на друге да би сутра имали храбрости као млади људи. Зато је за њих наступ у Народном позоришту, Коларчевој задужбини или МТС Дворани важна психичка подршка и подстрек да наставе да раде“.

Хајде да заједно мењамо свет

Током епидемије короне заједно са наставницом Биљаном Сименовић препевали су песму „Biliever“ групе „Imagine dragons“:

„Окупили смо сву децу да кроз песму кажемо оно што бисмо желели, против короне, насиља. Свако је додао по неку свој реч па смо спојили све у песму“, каже Александар.

Наставница Радмила Кнежевић: Рад са овом децом је посебан и изузетно значајан

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Са пуно енергије, из срца певају: „Све што желим је да планета оздрави, да људи опет буду слободни, да осмех се врати на лица сва, хајде да тама постане светло, да заједно мењамо свет... нека свакој сузи сада дође крај“

То је њихова химна. Њихова свакондевица је изазовна, али труде да се да верују да сутра може да буде боље, у музици налазе уточиште, прилику да покажу да могу да буду своји и једног дана звезде како и каже једна од омиљених песама једанаестогодишњег Ердуана Ћеримија „Песма о љубави“:

„Желим љубав, желим срећу, знам шта хоћу, знам шта нећу! Знам да једног дана ја ћу бити звезда тако сјајна, и сада сијам а то не виде баш сви, зато хајде пробај ти!“.

Ердуан Ћерими: Волим музику, желим да имам клавир када порастем

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Кад порастем желим клавир

Ердуан би волео да, када порасте, заради довољно новца како би купио клавир, а на питање шта мисли да може добити захваљујући музици, кратко каже - пажњу, љубав и срећу.

Његова сестра Мелиса две године није проговарала да би затим почела да пева.

„Она показује стање све деце, она је лакмус папир деце која су скрајнута, у којима је дубоко усађено веровање да не заслужују љубав. Тај осећај је толико јак у њима да га телесно испољавају. Зато њима значи музика, помаже им. Мелиса и данас пред другима ћути, али пева“, истиче Ђурђа Папазоглу.

Једанестогодишњи Омер Шабанов је прошао три земље, носи велике трауме, али када пева на то заборавља.

Његови другари и наставници се шале да је најскакутавији, да га не држи место, међутим пажња је ту када пева и ради задатке из математике.

Ђурђа Папазоглу: Пружамо шансу и наду свима

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Поштење важнији од талента

Највише им значи заједништво и другарство па се држе мотоа програма „Музика наде“ – „Онај ко зна три ноте треба да научи оног ко зна само једну“.

Кроз музику уче се дисциплини, солидарности, пажњи. Морал, одговорност, поштење су битнији од талента, јер како наглашава Ђурђа Папазоглу, желе да створе добре људе који ће бити свесни да радом и посвећеношћу могу да остваре своје снове.

Да су на правом путу, Ељхард каже, осетили су посебно на сцени Народног позоришта, када су наступили у представи „Деца“ Ирене Поповић:

„Није нам било тешко да савлдамо све песме. Дружили смо се и забавили. Неку су имали трему па смо их ми остали држали за руку. Омиљени део нам је када на крају сви излазимо на бину. Срећни смо када нас други слушају, када нам аплаудирају. Осећамо да смо на путу који нас води ка срећи и успеху“.

Да осмех се врати на лица сва и свакој сузи дође крај

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Свако десето дете је гладно

Статистика показује да свако десето дете у Србији живи испод границе сиромаштва, а Основна школа „Бранко Пешић“ је управо тој деци отворила врата како не би завршили на улици без изгледа за будућност:

„На рођенданима те деце нема торте. Ми однесемо торту. Први корак јесте да не буду гладни и боси. Али други корак је чак и тежи а подједнако важан - извући их из апатије и депресије. Наш циљ јесте да сваком детету пружимо наду и шансу. Они дођу из кућа у којима често немају струју, воду. Обуку своју одећу и изађу на сцену Народног позоришта“, наглашава Ђурђа Папазоглу.

„Мени треба загрљај, мени треба подршка, мени треба да ме чујеш и да се са мном радујеш. И када нико ме не разуме, знам да твоје срце уме. Ја сам дете ове планете, хајде до звезда води ме. Нек свуд' љубав сја и људе нека спаја“, поручују кроз музику ученици Основне школе „Бранко Пешић“, а жеља им је да оформе велики симфонијски оркестар што би им омогућило да дуже остану у образовном систему.

Основна школа "Бранко Пешић" у Земуну већ 20 година отвара врата ромској деци која би, стицајем околности, завршила на улици без изгледа за будућност

© Sputnik / Лола Ђорђевић