Рус који велича лепоту Србије: Поред Ростовског кремља овековечио Скадарлију и Калемегдан

Изложба пејзажа, портрета и скица руског уметника Анатолија Ивакина отворена у Кући Ђуре Јакшића, на јединствен начин показује зашто је овај архитекта постао сликар, али и због чега је рођени Рус из Коркина одлучио пре осам година да се настани у Београду.

Од 2015. године од када живи и слика у Београду одржавао је изложбе у галеријама „Блок 45“ и „Бранко Миљковић“, у Руском дому, у галерији Дома Војске Србије, у Галерији 73, у галерији Општине Врачар, као и у градовима широм Србије, у Зрењанину, Тополи, Кањижи Суботици, Бачкој Тополи, Темерину и Димитровграду.

Ових дана отворена је изложба Ивакинових радова у Кући Ђуре Јакшића на којој су пејзажи, портрети и цртежи. На њима омиљена места у Београду, као и у другим градовима и селима у Србији, али и портрети српских уметника, са којима је учествовао на бројним ликовним колинијама. Поред шездесет слика и портрета, први пут су представљени и цртежи тушем из живота у брзим скицама који су настајали у трајању од три до 10 минута.

Велика љубав према Србији

Овај београдски Рус са Цветног трга за Спутњик открива како је љубав према Србији започела пре три и по деценије.

„Први пут сам био у Београду 1988. године, службено, тада је то била Југославија. Тада сам почео да сарађујем са српским архитектама, грађевинским инжењерима и то је трајало све до 2015. године“, каже Иваков.

На одлуке које ће умногоме променити дотадашњи ток његовог живота утицала је, каже, за њега посебно лоша 2008. када га је озбиљна операција на срцу спречила да ради неколико месеци.

„Тада сам, у мом летњиковцу, почео да се бавим сликарством што ми није било тешко, будући да архитекте током образовања имају обавезу да проучавају и сликарство, скулптуру. Тако сам почео да сликам, да сам себе подучавам. Потом је уследио позив из Београда да учествујем у пројекту Мирјане Стојановић „Србија на платнима руских сликара“. Радо сам се одазвао, будући да смо сваке године у фебруару, на Дан државности, имали изложбе у амбасади Србије у Москви.

Пут Анатолија Ивакина ка сликарству, али и према Србији данас делује као природни след догађаја.

„Тачно је да сам архитектуру услед животних околности заменио сликарством, али сам такође цео живот маштао о томе да будем уметник. Давно сам схватио да једино као уметник, сликар, могу да радим за себе, за разлику од архитекте који увек ради у тиму, што је много сложеније. Тачно је и да сам често путовао у Србију и по Србији и Црној Гори, обично на две недеље, и тада као да сам скупљао енергију овог поднебља за повратак у Москву где нема сунца, где је само магла. И онда та 2015. година која је била прекретница, с обзиром на то да сам имао доста пријатеља у Србији, схватио сам да нема више потребе да путујем и одлучио сам да купим стан и почнем да живим у Србији.“

Људи и пејсажи

И не само да живи, јер Анатолиј Ивакин од тог тренутка на својим радовима бележи најлепше из Србије – њене пејзаже и људе. То су му, каже, највише омогућиле ликовне колоније на којима је учествовао а које се одржавају у целој земљи.

„Дивно је то што у Србији постоје ликовне колоније које окупљају уметнике, тога нема у Русији. Они организују све - смештај за уметнике, сав потребни материјал за сликање и на сликарима је само – да стварају. Прва колонија на којој сам учествовао била је у малом селу Липовац код Тополе. После тога добијао сам све више позива тако да сам до сада учествовао на око 70 ликовних колонија организованих по разним местима у Србији – од севера до југа, од Димитровграда до Сомбора и Суботице. На тим путовањима додатно сам се уверио колико је Србија лепа.“

Да је овај изузетни пејзажиста једнако успешан и као портретиста сведоче радови изложени у Кући Ђуре Јакшића.

„На тим сликама се налазе портрети многих уметника, међу њима су и три руска сликара. Имам обичај и волим да радим на улици. Као учесници колонија ми током дана сликамо на отвореном простору, али увече, кад дођемо у хотел, обично изаберем једног уметника чије ми је лице инспиративно и једноставно га замолим да седи сат времена како бих урадио оно што сам замислио. Део тога је изложен у Кући Ђуре Јакшића.“

Ивакин открива да се сваке недеље радо виђа са руским, углавном млађим уметницима, који сликају портрете, јер је то добар начин да провери колико његова рука може верно да наслика оно што му је пред очима.

Открива и тајну шта је најважније за успех цртежа тушем који настају у брзим скицама за 5 до 10 минута.

„Најважније је да се приликом сликања брзо схвате пропорције, а пре свега покрети, да човек може да оно што у брзини види пренесе на платно.“

Зимски предели из Русије

Поред Србије, на изложби Анатолија Ивакина има и пејзажа из Русије, из Ростовског Кремља. Уметник објашњава зашто су рађене углавном у зимском пејзажу:

„Ја веома волим снег. За време пандемије био сам месец дана у Ростову. Тамо се налази велики број цркава, неке нажалост нисам успео да насликам, али сам их на основу својих фотографија касније урадио. Иначе, веома волим зимске пејзаже. И Кућу Ђуре Јакшића сам сликао у зимском пејзажу. Сећам се да су ме чудно гледали, с обзиром да је била зима, минус три, а ја стојим и сликам. Сви су говорили да је хладно, али ја сам Рус, за мене је то смешна температура.“

Претходну београдску изложбу Ивакин је назвао „Омиљена места у Београду“. Питамо колико је места у овом граду која су у међувремену постала омиљена и која тек треба насликати:

„Постоји још хиљаду места у Београду која бих могао да гледам и сликам. Све је то јако лепо. Међу мојим фаворитима свакако је Цветни трг, крај у коме живим. Колико год да га гледам увек проналазим неке нове композиције, ново лице из другог угла. Иначе, увек се трудим да са друге тачке и на другачији начин показујем оно што сликам, не желим да се неке идеје понављају. Поред мог омиљеног Цветног трга ту је, наравно, и Кнез-Михаилова улица, Калемегдан, места са хиљаду различитих лица. Могуће је месец дана ходати Скадарлијом, Калемегданом, спустити се до реке, прећи на другу страну и увек видети другачију композицију. Рецимо, када са новобеоградске стране угледаш падину и на њој Саборну цркву…“

Свечано отварање изложбе Анатолија Ивакина увеличао је чувени саксофониста Олег Киријев. На питање како његове слике иду уз Олегове тонове, Ивакин каже:

„Олег је не само изванредан уметник него и диван човек. Имао сам срећу да се мој атеље налази у Руском дому, а Олег је тамо често наступао. Мислим да је у сваком смислу фантастично кад се такве уметности попут сликарства и музике споје.“