Хоџа из Босне подиже децу и пензионере на оружје - Запад затвара очи

Нови испад једног од имама из Босне и Херцеговине поново позива муслиманско становништво на војну готовост, дижући непотребно панику и радикализујући тамошњу омладину.

То оцењује политиколог Војислав Савић који за Спутњик каже да таква реторика не може угрозити генералну безбедност друштва, али да је не треба ни игнорисати већ да је потребно знати са чиме се суочавамо.

Имам Харун Хоџић рекао је на верском предавању у Немили код Зенице да свако дете треба да научи да користи оружје, а да од сваке ловачке секције треба направити формацију спремну да се брани. Његова идеја даље подразумева да се у ловачка удружења доведу пензионери, демобилисани припадници Армије БиХ.

Хоџић је иначе бивши припадник злогласне 7. муслиманске бригаде Армије БиХ у чијем су се саставу налазили муџахедини који су починили стравичне злочине над српским народом у Босни и Херцеговини.

Позив на опрез

Војислав Савић наводи да у Републици Српској постоји ниво опреза уз пажљиво посматрање овакве врсте радикалног исламизма, баш из разлога што је тај тип опасности врло реалан. Ипак, опрез не значи и панику, па Савић наводи да овакве изјаве не могу дестабилизовати саму државу.

Ти људи постоје и живе међу нама. Наравно, њихови испади нису на нивоу који може да угрози генералну безбедност државе и друштва, али би такође било глупо то игнорисати и правити се да не постоји. Само треба бити опрезан и разуман и знати изнутра са чим се суочавате, рекао је Савић за Спутњик.

Он напомиње да постоји други проблем када је реч о радикалном исламу у Босни и Херцеговини, а то је затварање очију међународне заједнице пред оваквим примерима. Годинама се из Бањалуке указивало на феномене попут имама Хоџића, али то није наилазило на добру рецепцију. Западна јавност је по питању једне теме врло осетљива и та тема би јој дефинитивно привукла пажњу, а то је комбинација радикалног исламизма и антисемитизма. Савић објашњава да је и једно и друго врло изражено међу бошњачком популацијом у Федерацији БиХ, али да се та чињеница свесно пренебрегава, јер су бошњачки политичари „најпедантнији“ када је у питању извршавање америчке воље.

Ово је разлог због кога се милитантним испадима жмури на једно око, док се чињеница да екстремизам постоји и да такви људи живе не само у исламској заједници, већ и међу бошњачком политиком елитом, свесно игнорише.

Комплекс вечите жртве

Док је Хоџић упоређивао ратом захваћено Сарајево из 1992. године са актуелном ситуацијом у Гази, други говорник на предавању, Незим Халиловић Мудерис, изјавио је да „агресија на БиХ траје“ и да је до данас непрекинута. Халиловић је иначе неформални вођа вехабија, имам фахдове џамије у Сарајеву и ратни командант 4. Муслиманске бригаде Армије БиХ у Коњицу.

Савић овај феномен вечите жртве тумачи недостатком идентитета и неуспелим покушајима да се национална историја измисли на прелазу из двадесетог у двадесет први век.

Осећају се нападнутим зато што је на таквим митовима изграђен њихов политички идентитет након рата. То је нација која се веома касно конституисала, узимајући у обзир прилике за Европу. У недостатку других националних симбола и идеја које покрећу јавност и дирају неуралгичне тачке једне нације, ви морате да правите митове. Међутим, јако је тешко направити мит уз оволико камера, медија и јавности.

Протест у Сарајеву против хапшења Насера Орића - архивска фотографија

© AP Photo / Amel Emric

Спутњиков саговорник објашњава да свака нација има свој мит о настанку и идеју водиљу која покреће читав народ. За Србе је Косовски мит предање које нас вуче и покреће. Међутим, Савић говори како се код Бошњака јавља улога жртве и осећај вечите нападнутости, која је присутна чак и код озбиљних интелектуалаца.

То није здраво окружење у којем треба да обликујете своју јавност и нове нараштаје. Тако добијамо појединце који нису способни да се носе са било каквим дијалогом. Знам и по млађим људима који долазе из Сарајева, они су поткапацитирани за дијалог. Они не могу уопште да уваже другу страну јер су годинама бивали размажени и тетошени од стране међународне заједнице и повлађивано им је за све живо у Босни и Херцеговини. То просто не може да функционише када прекопута имате интересе других народа и другачију визију Босне и Херцеговине.

Колико су утицајни?

Војислав Савић говори да је врло тешко измерити далекосежност утицаја који имами попут Хоџића имају. Када не постоји адекватно истраживање и када вам је ускраћен приступ једној интерној јавности попут њихове, тешко је измерити до колико ушију ови милитантни позиви стижу.

Имате, наравно, људе који су популарни на „Тик току“ и другим друштвеним мрежама попут Елведина Пезића и низа разноразних других карикатура, међутим, ови су много опаснији јер неприлагођавају свој садржај друштвеним мрежама, већ се обраћају живим људима. То може донети последице које нам нису одмах видљиве, већ могу деловати са одложеним дејством.

Савић закључује да ситуација не би била ни приближно иста да је нешто слично изговорено у српским верским или политичким круговима. Дупли стандарди и фаворизовање бошњака од стране међународне заједнице дефинитивно би довели до дијаметрално супротне реакције.

Да је то изговорио неки наш свештеник и да је то јавно обишло регион, ми бисмо у року од три сата имали 40 хиљада изјава, 20 хиљада саопштења и пет милијарди забринутих амбасадора, а овако ће цела ситуација проћи испод воде јер се бошњачкој јавности повлађује. То им дугорочно неће донети ништа добро, јер су то све мали, кратки уступци који вас на крају онеспособе да реално сагледате своју слику и слику Босне и Херцеговине.