Амерички авијатичар о осиромашеном уранијуму: Видео сам унакажене бебе и свог оца како умире од рака

Само је питање времена када ће Украјина употребити муницију са осиромашеним уранијумом на бојном пољу, ако већ није. Сједињене Државе и Уједињено Краљевство послале су радиоактивне гранате режиму Зеленског раније ове године, а меци су примећени у складиштима близу линија фронта.

Након скупог неуспеха њихове „летње контраофанзиве“, украјинска војска је почела очајнички да тражи „чудесно оружје“ како би повратила срећу на бојном пољу, пише међународни Спутњик.

Најављујући обезбеђивање граната са осиромашеним ураном Украјини, Вашингтон је у септембру инсистирао на томе да нема разлога за бригу: чудесно оружје је донекле токсично, али генерално безопасно и добро. Рафаел Гроси, генерални директор Међународне агенције за атомску енергију (ИАЕА), придружио се овим изјавама, тврдећи да "нема значајних радиолошких последица" од употребе муниције са осиромашеним уранијумом.

„Ово су голе лажи“, сматра Дамацио А. Лопез, ветеран америчког ваздухопловства који је основао Међународни тим за проучавање осиромашеног уранијума и суоснивач је Међународне коалиције за забрану уранијумског оружја (ИЦБУВ).

„Он [Гроси] је део тима који промовише овај пројекат, употребу овог оружја, он је део суперсила које га користе и праве изговоре за његово коришћење, које покушавају да убеде јавност да то није проблем, као што то раде у више наврата овде у овој земљи. Питали сте шта људи мисле о овоме? Па, нису добили тачне информације. А ја сам се трудио да те информације извучем на „уранијумска бојишта“, да разговарам са свим тим земљама и покушам да објасним шта се дешава“, каже он.

Лопез је био један од првих Американаца који је подигао узбуну због катастрофалних последица овог оружја. Од 1985. године тражи глобалну забрану оружја са осиромашеним уранијумом (ОУ), које још увек није обухваћено међународним хемијским или нуклеарним конвенцијама, упркос својој токсичности и радиоактивности.

Злокобни црни облак над Сокором

Дамацио Лопез је рођен у Сокору, јужном граду у централном Новом Мексику уз Рио Гранде. Давне 1945. године нуклеарни тест Тринити потресао је пустињу Хорнада дел Муерто, само 56 миља југоисточно од његовог родног града. Дамацио је тада имао само две године, али су га касније заинтересовале опасностима од зрачења.

Експлозија Тринити није била једини амерички нуклеарни експеримент у том региону. Године 1985., када је Лопез посетио своје родитеље у Сокору током божићних празника, прво што је чуо по доласку био је звук веома гласних експлозија на мање од две миље од његове куће. Експлозије су се редовно дешавале, изазивајући звецкање посуђа и изазивајући пукотине на зидовима. Али још више алармантан био је тамни црни облак који би се надвио над градом након експлозија.

„Ово је било узнемирујуће. И није била у питању само моја породица. То су биле све породице у Сокору. Од средине места, од градског парка до места где су се догодиле експлозије је две миље, а ветрови се надвијају над местом сваки пут када једна од ових бомби експлодира. И наравно, људи су били веома забринути. Мама ме је замолила да то испитам и ја сам то урадио. Контактирао сам управни одбор Института за рударство и технологију Новог Мексика, који су одговорни за ове експлозије. Зато што су тамо од 1946. тестирали различите врсте оружја", прича Лопез.

Лопез је отишао на састанак одбора и питао о експлозијама и тамним облацима дима, али је добио само изврдавања.

Ипак, његови напори су уродили плодом - једног јутра је пронашао пет мистериозних кутија у дворишту своје куће у Сокору, у којима су били документи о текућој катастрофи - информације о осиромашеном уранијуму и тестирању у Сокору:

„Ту је објашњено шта се дешавало и пре 1972. године, о развоју овог оружја и шта су покушавали да ураде, о различитим врстама оружја са којима су експериментисали као што су касетне бомбе уместо метала или волфрама или титанијума. Покушали би са осиромашеним уранијумом и видели како то функционише. Тако да су радили ове врсте прелиминарних испитивања, заједно са две друге лабораторије у Новом Мексику, плус лабораторије ван Новог Мексика. Сви су радили заједно. И видео сам све ове информације и није се радило само о Сокору. Радило се о тестирању широм света, о ономе што се дешавало у Европи, какво оружје су тестирали и ко је то чинио“.

Сазнао је да је црни облак који је видео радиоактивна и хемијски токсична прашина избачена у атмосферу експлозијама осиромашеног уранијума, па је отишао у Министарство здравља у Санта Феу и потражио информације о становницима Сокора. Сазнао је да су се током протеклих година здравствени проблеми грађана нагомилали, а број случајева хидроцефалуса, рака и урођених мана је био већи него у другим окрузима широм државе.

Ово језиво откриће га је подстакло да почне да истражује ефекте контаминације осиромашеним уранијумом.

Стравични ефекти излагања осиромашеном уранијуму

"Имам брата који је јако погнут, нешто му није у реду са кичмом“, каже активиста. „Зуби су му сви покварени, а управо је он тај који живи одмах поред објекта (за тестирање). Наша породица је веома близу, једна од најближих кућа овом објекту“, појашњава Лопез и додаје да је његов отац умро од рака.

Крајем 1990-их, Лопез је био позван у Ирак од стране државних власти да говори на конференцији о оружју са осиромашеним уранијумом које су САД користиле у тој земљи током рата у Персијском заливу (1990-1991). Са сарадницима је 1993. објавио књигу „Уранијумска бојна поља у земљи и иностранству: Употреба осиромашеног уранијума од стране Министарства одбране САД“, у којој се баве испитивањем уранијума у ​​САД и Пентагоновом употребом оружја у иностранству. САД и њихови савезници бацили су преко 300 тона осиромашеног уранијума у ​​Ираку.

„Пронашао сам много [здравствених] проблема. На тој конференцији сам много научио и добио пуно медицинских студија о људима у Ираку и урођеним манама, канцерима. То су биле главне ствари које су се дешавале у њиховој земљи, а неки од карцинома су били као онај од ког је умро мој отац. Ишао сам у болнице у Ираку да лично видим људе који су били жртве", каже активиста.

Али, највећи шок била су ирачка деца која су рођена након америчког бомбардовања. Када их се сети, не може да задржи сузе.

„У једној болници могао сам да видим много деце са урођеним манама које су биле толико тешке да ми је било тешко да о њима размишљам као о људским бићима“, наводи Лопез.

„Говорим о веома озбиљним урођеним манама. Можете ли да замислите да уђете у неко место и видите дете са једним оком, са огромном главом? То је као да није човек. А упознао сам овог дечака. Имао је три године, био је са мајком и имао је велику главу, хидроцефалус. Био је кост и кожа, са једним оком изврнутим на горе, другим на доле, са сићушним ногама. Мајка га је држала и брисала му крв из уста. Било је страшно. Док сам излазио из болнице, сузе су почеле да ми теку низ лице“, сећа се Лопез.

Гајгеров бројач не лаже: Оружје са осиромашеним уранијумом је радиоактивно

Лопез је сумњао да су ови ужасни урођени дефекти и пораст броја случајева рака узроковани радиоактивношћу и токсичношћу осиромашеног уранијума. Припремајући се за пут у Ирак, узео је свој Гајгеров бројач. Детектор зрачења „могао би да идентификује алфа, бета и гама зраке, као и да идентификује да ли је у питању осиромашени уранијум или нешто топлије од њега“, наводи истраживач.

Док је био у Багдаду, Лопез је посетио склониште Амирија, које је 13. фебруара 1991. било мета америчког ваздушног напада у којем је погинуло преко 400 цивила, укључујући децу.

„Био је то ужазан призор крви и косе људи и деце на зидовима. Ту је била и просторија са њиховим сликама. Био сам тамо са јапанском делегацијом и за њих је то било уобичајено. Не уобичајено, али они су добро знали о сенкама на зиду и о коси и крви због онога што се десило у њиховој земљи када су бомбардовани. Тако да су све ово разумели.”

Како каже, у склоништу је у тренутку удара ракете Томахавк било више од 600 деце и школараца, а сведоци су му испричали како је тај удар изгледао.

Лопез је одлучио да пронађе остатке пројектила коришћених током америчког бомбардовања Багдада и других подручја и изврши мерења. Знао је да се обично природни нивои позадинског зрачења могу кретати између пет и 60 откуцаја у минути, или мало више. Све што је више од тога значило је потенцијалну радиоактивну контаминацију.

„Био сам у једном од објеката у Багдаду у којем је била изложба са свим остацима рата које су грађани пронашли. Ту је био и део крстареће ракете Томахавк. Имао сам свој детектор и проверио сам - било је око стотину обртаја у минути, што је био показатељ да је било зрачења унутар ове крстареће ракете", наводи Лопез.

Затим је отпутовао до места на граници између Кувајта и Ирака, названог „Аутопут смрти“, где је хиљаде ирачких тенкова и оклопних возила пробушено и спаљено муницијом са осиромашеним ураном коју су испалили амерички А-10 Вартхогс.

Тамо је у рупама оштећених резервоара добио очитавања од око 100-120 обртаја у минути. Лопез је такође сакупио мале комаде метала као узорке који су показали очитавање од 600 обртаја у минути.

„Нашао сам и неколико пројектила од 30 милиметара, који су промашили мету и ударили у земљу и одбили се. Били су нетакнути, па сам их проверио детектором, мислећи да ћу добити 600 обртаја у минути. Добио сам 2.500 у минути на овим пројектилима и једини закључак који сам из тога могао извући је да се нуклеарни отпад из нуклеарних постројења мешао са такозваним осиромашеним уранијумом. И ово је постало још алармантније."

Оружје са осиромашеним уранијумом направљено од радиоактивног отпада

Лопез је покушао да открије зашто су САД уопште одлучиле да користе осиромашени уранијум за своју муницију. Његова књига „Уранијумска бојна поља у земљи и иностранству: Употреба осиромашеног уранијума од стране Министарства одбране САД“ објашњава да је осиромашени уранијум нуспроизвод процеса обогаћивања уранијума којим се фисиони изотоп уранијум-235 (У235) екстрахује из природног уранијума за каснију употребу као гориво за нуклеарне реакторе.

Природни уранијум, сребрно-сиви метал, садржи 0,7% У235, 99,3% У238 и малу количину У234 по јединици масе. Након производње 85 килограма обогаћеног уранијума, добија се 915 килограма У238, односно осиромашеног уранијума.

Пентагон тврди да У238 задржава "само" 60% радиоактивности природног уранијума и емитује алфа честице, које имају малу дубину продирања и могу се зауставити на кожи. Унутар тела, међутим, алфа емитери могу бити изузетно штетни, оштећујући осетљиво ткиво. Након експлозије пројектила са осиромашеним уранијумом, микроскопска и лагана прашина уранијума може да се пренесе ветром, да се удахне, прогута или уђе у тело кроз рану, касније изазивајући рак и оштећење хромозома.

„Треба имати на уму да је осиромашени уранијум радиоактивни отпад који је требало одложити“, истакао је Лопез у својој књизи. „Међутим, америчка влада је сачувала скоро сав отпад са осиромашеним ураном још од раних 1940-их. Штавише, могу се купити за комерцијалну употребу“, каже истраживач. До данас, САД су акумулирале масивно складиште осиромашеног уранијума у износу од преко 700.000 метричких тона.

Зашто Пентагон толико воли осиромашени уранијум

Лопез је објаснио да је са војног становишта најважнија особина осиромашеног уранијума његова велика густина, релативно ниска цена производње и доступност. Материјал се користи за оклоп тенкова и пројектиле различитих величина.

Муниција високе густине са осиромашеним уранијумом лако пробија тенкове и друга оклопна возила. Иако пројектили од волфрам карбида могу да ураде исто, осиромашени уранијум је јефтинији, приступачнији и нуди веће марже за америчке војне фирме.

С друге стране, претварање истрошеног уранијума у ​​метке и гранате постало је „генијално“ решење за америчку нуклеарну индустрију за то како да се „реши“ радиоактивног отпада, рекао је Лопез у својој књизи. Дакле, новац има кључну улогу, па се тестирање и употреба оружја са осиромашеним ураном од стране САД настављају се несмањеним интензитетом, каже активиста.

Али, да ли је Пентагон икада био свестан дуготрајне опасности у вези са пројектилима са уранијумом?

Интерни дописи Министарства одбране САД, који су процурили у штампу крајем 1990-их и почетком 2000-их, указују на то да је Пентагон знао. Али зашто би ипак користили токсичну и радиоактивну супстанцу?

Документ од 1. марта 1991. укратко показује став Министарства одбране САД према употреби оружја са осиромашеним ураном. Аутор дописа је потпуковник САД М.В. Зиемн у Лос Аламос лабораторијама у Новом Мексику, а документ гласи: „Постојала је и наставља да постоји забринутост у вези са утицајем осиромашеног уранијума на животну средину. Стога, ако нико не изнесе аргументе за ефикасност осиромашеног уранијума на бојном пољу, меци са осиромашеним уранијумом могу постати политички неприхватљиви и бити избрисани из арсенала."

У допису је даље писало: „Ако су пенетратори са осиромашеним уранијумом доказали своју вредност током наших недавних борбених дејстава, онда бисмо требали да обезбедимо њихово будуће постојање (док се не развије нешто боље)“, додајући „треба да имамо на уму ово осетљиво питање када се напишу извештаји након акције“; у супротном САД могу изгубити „вредну борбену способност“.

Зашто Пентагон и Бела кућа крију смртоносне последице ОУ

Документарни филм Уранијум 238: Пентагоново прљаво поље (2009), који је користила Лопезова међународна коалиција за забрану уранијумског оружја (ICBUW) као део своје међународне кампање за забрану осиромашеног уранијума, каже да Пентагон пориче да муниција са осиромашеним уранијумом може довести до канцерогених болести, урођених мана и контаминације животне средине.

Америчко министарство одбране је чак измислило неку врсту „дипломатије“ како би уверило светску заједницу и америчке грађане да нема разлога за бригу, наводи ICBUW. У међувремену, САД не само да нису обавестиле погођене државе – Ирак, Босну, Србију, Сирију – о опасностима од осиромашеног уранијума, већ су и више пута излагале америчке војнике токсичном и радиоактивном отпаду. Документарац наводи да је оружје са осиромашеним уранијумом у свим деловима осим свог имена „прљава бомба“ – мешавина експлозива и радиоактивног материјала коју користе терористи. Ипак, некако се меци са осиромашеним уранијумом још увек називају „конвенционалним оружјем“.

Могло би се лако замислити да, ако би америчка влада признала опасне ефекте осиромашеног уранијума, ово оружје било забрањено, утицајним одбрамбеним уговарачима одузет профит, а Вашингтон би добио гомилу тужби са захтевима за компензацију.

А САД нису једина земља која користи осиромашени уранијум као оружје - то раде и неки од њених савезника у НАТО, сматра Лопез.

„Смртоносни ефекат осиромашеног уранијума се чува у тајности из истог разлога из ког друге земље крију то оружје колико год могу - јер знају да крше међународне законе и међународне конвенције о оружју, знају да ће морати да плате цену једног дана и могу завршити са тужбама за кршење међународних закона. И тако покушавају да се заштите. Истовремено, желе да и даље чувају то оружје јер се плаше да га имају и друге земље“, закључио је Лопез.