Како свет изгледа кад нестану идеологије, а остану - љуштуре /видео/

Живимо у времену када идеологије не постоје, оне су све сатрте и не постоји нешто што би могло да понесе масе, у позитивном смислу. Једине полуге којe данас функционишу јесу монетарне размене и димензије које се дешавају у пољу економије.

Овакав став о времену у коме живимо је основа изложбе „УКРШТАЊЕ / Територија и сопство” коју је Михаел Милуновић креирао у Галерији-легату Милице Зорић и Родољуба Чолаковића промишљајући тај простор да би адаптирао своје идеје, формате и разноврсност радова чиме је сам простор постао део поставке.

Идеолошке љуштуре

За Спутњик каже да већ дуже време промишља наслеђену архитектуру и остатке претходних идеолошких епоха и не нужно идеолошких:

„Архитектура је увек била отисак времена у коме се нека идеологија развијала, достизала климакс и пропадала. Људи нестају, идеологије пролазе, архитектура остаје и ми са њом морамо да живимо. Те остатке ја посматрам као идеолошке љуштуре. И овде се ради о једној идеолошкој љуштури. Легат Чолаковић датира из тридесетих година прошлог века, обновљан је неколико пута и ја настојим да заузмем неки простор водећи рачуна о томе шта је у њему обитавало пре. Бавим се темом шта иманира из тих љуштура када идеологија ишчезне, који садржај попуњава ту љуштуру и какав је његов смисао у новим контекстима“.

Поставка обухвата слике, скулптуре, инсталације, видео радове, на отварању је изведен и перформанс, а свако дело па и сама изложба има више нивоа читања:

„Први је везан за ишчезнуће идеологије. Сматрам да живимо у епохи коју маркирају две ствари – ишчезнуће врста (можемо да дебатујемо због чега се то дешава, да ли је човек узрок или је у питању спој климатских промена, али дефинитивно се дешава драматична промена), а друго је ишчезнуће идеологије. Живимо у времену када идеологије не постоје, оне су све сатрте и не постоји нешто што би могло да понесе масе, при чему не мислим у негативном смислу. Говорим о стварима које су постојале у прошлости и које су обезбеђивале лични развој појединцу у заједници. Сада идеологија постаје нешто друго, она је ван сфере филозофије или било каквог другог система размишљања“.

Шта остаје када ишчезну идеологије?

© Фото : Спутњику уступило МСУ/Бојана Јањић

Духовни опстанак људског бића

Милуновић верује да свака искрена уметност има могућност да мења људе:

„Вера у оно што радимо је вера у способност уметности да мења људе. То није флоскула. Уметник ствара ентитете који улазе у сферу искуствене реалности. Ако ништа друго видећемо дело у неком контексту и после самог виђење тог дела, нећемо бити више иста особа. Велика магија уметности јесте у томе да она креира нове елементе у сфери реалности и та интеракција која се ствара између посматрача и дела, и само обитавање дела после, независно од уметника, производи ланац који се никада не прекида. Уметност је есенцијална ствар. Када се десила пандемија, приметио сам колико су људи у тој непредвидивој ситуацији и великом страху за опстанак, а то се свима дешава јер има безброј зона девастирања и опасности тренутно у свету, окрећу ономе што је битно за њихов духовни опстанак. Зато је сопство у поднаслову изложбе. Тај израз, који се не користи често, јесте одређена димензија нашег 'ја', која подразумева и опстанак бића, не само телесног, већ пре свега духовног и менталног“.

Михаел Милуновић: Сарађивао сам чак и са Хемијским факултетом, изненадиће се и они који ме познају

© Фото : Спутњику уступио МСУ/Бојана Јањић

Публике све више

Иако се Милуновићева уметност темељи на озбиљном филозофском поимању и разумевању света и времена у коме живомо, то не умањује популарност његових дела. Напротив публике је све више, посебно младих.

„Свако је нешто нашао у овоме што ја радим - вештину, наративе, свет, јер оно што је у Легату Чолаковић је хомогена представа мог света из одређеног угла. Он јесте вишезначен. Као на пример скулптура која обухвата два војна шлема, заглављена - један на поду, други на плафону – фемуром (бутна кост). Ти шлемови нису прављени за људе, огромни су. Могу бити за хероје или дивове, а та кост је укрштање тих митских светова, али и релација између мрачних ствари из прошлости. Може да представља неки велики злочин. Фемур је један од мојих лајтмотива, јер за мене је он симбол човека, пошто је обезбедио људском бићу вертикалност. Та бутна кост је послужила касније и за прављење разног оружја. Она је била модел за разноразне батине и тољаге у првим конфликтима људских пелемена“.