Апсолутна врлина против апсолутног зла: Примери чојства код Срба – од Карађорђа до усташког покоља

Намера је да је покажем деци да чојство као врлина живи у нашем народу, чак и у ово време кад нас оптужују да смо геноцидни народ, каже Милена Ковачевић, ауторка књиге за децу „Буди човек – примери чојства код Срба“ у којој су приказани примери одбране других од себе, од Карађорђа до наших дана.

„Очигледно је да је чојство потребно у данашњем времену, нарочито после злочина у 'Рибникару'. Књига је била у лектури кад се десио 'Рибникар', звала ме је лекторка и рекла је ово књига која је била неопходна у овом тренутку, јер она је апсолутна супротност врлине у односу на апсолутно зло које се десило“, каже за „Орбиту културе“ Александар Миљевић, главни уредник и власник издавачке куће „Добро дете“.

Карађорђе: Није дете криво за поступке оца

Прва прича приказује чојство Карађорђа, оснивача савремене српске државе, који је сачувао главу сину такозваног Рудничког Бика, Турчина који је велико зло направио по рудничком крају, открива Милена Ковачевић.

Кад су устаници кренули у ослобађање, Руднички бик је побегао прерушен у жену, а у општој гунгули остало је његово мало дете. Устаници су хтели да се освете за сав терор који су трпели, али нису нашли никог до тог дечака ког су хтели да убију на лицу места.

„Међутим, Карађорђе није дозволио да га убију и рекао је: Није дете криво за поступке оца. Дао је дечаку златник и нашао је у том крају поузданог Турчина и по њему послао дечака родитељима. Кад је дечак одрастао, кроз измаглицу се сећао тог догађаја. Једном је мајци показао новчић и рекао: Погледај шта ми је Карађорђе поклонио. Она му је рекла поклонио ти је нешто много више и онда је схватио да му је Карађорђе поклонио живот“.

Како је краљ Милан нахранио Бугаре

У причи која је илустрована на насловној страни књиге сликом српског војника који држи двоје деце у турској ношњи, описана је ситуација кад су Срби освајали Стару Србију и успут наилазили на изгладнелу турску децу. Један српски војник се сажалио на два дечкића и поделио је с њима свој војнички хлеб.

Ту је прича и о Краљу Милану Обреновићу који је омогућио да Црвени крст испоручи помоћ Бугарима. У том тренутку Србија је у важећем, објављеном рату са Бугарском, при чему ситуација на фронту није добра. Реч је о једном од ретких ратова ког је Србија изгубила.

Милена Ковачевић и Александар Миљевић.

© Sputnik / Гавро Дешић

„Краљ Милан је у врло лошој позицији у унутрашњој политици, сви га нападају и оспоравају и он упркос томе, на молбу Црвеног крста, пружа Бугарима помоћ. Пошто Бугари у том тренутку нису имали железницу, краљ Милан дозвољава да се железницом до Ниша транспортује помоћ из Европе у храни и санитетском материјалу, а онда организује да се воловским запрегама превезе у Бугарску“.

Пакети за породицу убице

У књизи се нашла прича за коју су многи рекли да јој ту није место, каже Миљевић. Прича је из Другог светског рата о човеку коме су усташе побиле целу породицу – жену, четворо деце, мајку и оца. Убица је био комшија из другог села. Кад су се преживели мушкарци вратили из шуме, тај човек је отишао да се свети.

„Отишао је у кућу тог Хрвата који му је побио породицу и наишао на његову жену и децу. Жена му је рекла: Знам зашто си дошао, али убиј прво мене да не гледам децу. Он је у тренутку стао, сетио се своје мајке која га је учила да се не свети јер је освета божија и вратио се кући. Не само да се није осветио, него је после рата завршио у САД и цео живот је тој жени и деци слао пакете из Америке“.

Према Миљевићу, ова прича показује да чојство као врлина потиче из хришћанског учења и то од најтеже заповести у Светом писму а то је: Молите се за непријатеље своје, чините добро онима који вас гоне. Ту заповест је јако тешко досећи али наш народ има константу од 200 година да људи стају иза те, најтеже заповести и постижу је.

„Српски народ није црквен народ, никад није ишао много у цркву али очигледно је да се кроз историју у нашем националном духу и карактеру запатио један број особина од којих је то да се сажалимо на човека, па чак и ако је непријатељ, једна од константи. Наша идеја са овом књигом била је да покажемо ту константу“.

Књига за децу „Празник белог света“ о руској царској породици Романов

© Sputnik / Олег Иванов

„Празник белог света“: Књига о руској царској породици

Недавно је „Добро дете“ објавило и књигу „Празник белог света“ о руској царској продоици Романов. Према Миљевићу, царска породица Романових је за српски народ јако важна и није џаба постављен споменик цару Николају у самом центру Београда. Јер он је неспреман ушао у рат са силама западним желећи да помогне Србима у рату против Аустроугара.

Наши западни савезници у Великом рату слали су нам погрешну муницију, наплаћивали пертле, вршили притисак да не урадимо превентивни напад на Бугаре за које се знало да ће прећи на страну Немаца, а онда се то „сломило преко наше грбаче“, да би нам после окренули леђа тако да је оно што је прешло Албанију остављено да умре на обали мора. Тек кад је руски цар запретио да ће изаћи из рата, они су послали те бродове.

„Тако да је царска породица Романових квинтесенција руско-српских односа кроз историју. Руска држава је помагала Србе у Црној Гори док се још нису ослободили, а од Карађорђевог устанка је стално помагала нашу државу, слала је чак и војску. Руска држава помагала је српски народ у дугом периоду, а са царем Николајем је та прича сконцентрисана на једном месту. У кратком периоду је урадио много за нас и ми смо имали жељу да том руском цару, који је иначе проглашен за светитеља, напишемо књигу. А онда смо наишли на књигу коју је објавио манастир Свете Јелисавете у Минску и објавили је на српском језику“, закључио је Миљевић.