Тајна дима из пећине Кађенице: Како су се одали сакривени Срби /фото/

У оштрој стени усечена, планином Овчар ко плаштом заогрнута, као да се од радозналих погледа жели сакрити, попут оних који су пре више од два века у њој спас потражили, а мученичку смрт пронашли, сместила се пећина необичног имена - Кађеница.

А да би испричали причу о овој пећини, која уместо скровишта постаде губилиште, морамо се вратити, у не тако давну прошлост, у време слома Првог српског устанка, боја на Љубићу и Хаџи Проданове буне. Буне, у којој се пламен слободе на кратко разгорео, да би се убрзо у крви угасио.

Буна против зулума

У јесен 1814. на први одважни глас народ Пожешке, Јагодинске и Крагујевачке нахије подигао се на оружје против турског зулума. Буна је букнула у недоба, кад јој време није, изненада, без договора народних вођа и због њихове разједињености врло брзо је угушена. Обећање, да ће учесницима буне бити опроштено, Турци су, као и небројно пута до тада, погазили.

Прилаз пећини је уређен пред почетак Другог светског рата. Поновно уређење пећине и приступа до ње је извршено 1991. године

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Освета Османлија била је сурова. Из побуњених нахија, у оковима је у Београд одведено и погубљено, више од 300 истакнутих људи, међу којима и зачетник устанка, игуман Пајсије, као и ђакон Авакум.

Упркос томе што је Стамбол капија била”окићена” српским глава, турска глад за осветом није утољена. Зулумћари Имшир паше су кренули широм вилајета тражећи побуњенике и њихове јатаке. Залазили су и на места, где турска нога, никада раније није крочила. Тако стигоше и до пећине у којој се око две стотине српских душа сакрило. Збег је откривен.

Издаја или плач детета

Како је пећина откривена, није познато. По једнима, реч је о издаји, по другима, збег је одао плач детета, док мештани околних села преносе са колена на колено усмено предање о младој девојци која је седела испред пећине и везла када су је Турци угледали, и која је, спазивши их брзо нестала у отвору стене, одавши тако постојање збега.

До Кађенице води пут преко Западне Мораве, али мост је у јако лошем стању па се никако не препоручује његов прелазак. Други алтернативни пут су планинарске стазе преко Дебеле Горе које су у појединим деловима изузетно захтевне

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Према предању, Турци су дошли до самог улаза у пећину и позвали народ да из ње изађе. Одговора нијебило. Уплашени, шћућурени у тами, као у мишјој рупи, људи су ћутали и немо чекали шта ће се збити. Пошто нањихове позиве није било одговора, Турци су сакупили грање и влажну јечмену сламу и запалили их испред самог улаза. Дим је надирао, људи, жене и деца су се гушили, али нису излазили. Знали су да се Турчину не сме веровати и да их и напољу чека смрт, можда још страшнија. Напослетку, сви су се угушили! Због гушења кадом (димом), пећина и доби име Кађеница.

Звери, па Николај

Трагична судбина српског збега се наставила. Настрадале није имао, или није смео, ко да сахрани. Пећина је постала њихова гробница. Више од једног века, звери су кости несрећника по планини развлачиле. Тек на залагање владике жичког Николаја Велимировића, 1936. године остаци страдалника су прикупљени и положени у два камена саркофага, а у средини је изграђена олтарска апсида чиме пећина има и одлике цркве. Пред сам рат је просечена и стаза која води до стрмог улаза у пећину. Испред ње је постављен и велики крст који се издалека може видети.

У дубокој тишини пећине светилишта почивају кости српских страдалника што тешком и мученичком смрћу настрадаше

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Нажалост мало је оних који за ово светилиште и губилиште српског народа знају, а још је мањи број оних који су га посетили. Можда зато што обележја на путу који води ка Златибору, скоро и да нема, а нилокално становништво вам прецизне податке не уме дати.

Вреди посетити и пешке

Репортера Спутњика је мештанка Овчар бање упутила на планинарску стазу преко Дебеле Горе, која је срећом била маркирана, па смо се, савладавајући велике успоне и провлачећи се кроз густу шуму, спустили са друге стране Овчара до стазе уз саму реку и којом смо стигли до Кађенице.

Пред почетак Другог светског рата очишћен је пут који води до улаза Кађенице, а испред њега је постављен дрвени крст висок преко 50 метара

© Sputnik / Лола Ђорђевић

У повратку, користили смо другу стазу, којом се пратећи десну обалу Западне Мораве стиже до прелаза на мини хидроелктрани Овчар Бања, а истом стазом се долази и до старог железничког моста преко реке, на самом почетку клисуре. Мост, којим је некада “тутњао” популарни “ћира”, данас је затворен за саобраћај и могуће га је прећи само пешице, али уз пуно вештине и храбрости .

Ипак, колико год компликовано изгледао пут до збег-пећине, ово светилиште треба посетити и у тишини, крај камених саркофага одати почаст недужно настрадалим, чију жртву вео заборава никада више не треба да прекрије.

Никада није тачно утврђен број људи који су настрадали у пећини. Анализа костију утврдила је да се међу настрадалима налазио велики број деце старости од једне до две године живота

© Sputnik / Лола Ђорђевић