Југоносталгија или „нека тајна веза“: Пропали покушаји да се музика дели на „нашу“ и „њихову“

Читав Дубровник чека на концерт Здравка Чолића, упркос претњама хрватских екстремиста, док Александра Пријовић пуни загребачке хале. Са друге стране, београдска публика радо иде на концерте музичара из Хрватске и БиХ. Ради ли се о пукој југоносталгији, или у свему „има нека тајна веза“, за Спутњик откривају стручњаци.

Теоретичар културе Владимир Коларић враћа се у прошлост јер сматра да, када је реч о пријему и перцепцији музике на простору бивше Југославије, све почиње распадом државе. Ту се, каже он, могу видети битне разлике у начину на који различите земље приступају културној политици.

„Хрватска се градила од самог почетка као национална држава. Она је градила културну политику често на бази сопственог националног идентитета, који се опет врло јасно градио у супротности са српским идентитетом. Критеријум је био разлика у односу на српски идентитет и у том смислу рецепција хрватске културе је била усмерена ка врло јасној дистинкцији између српског и хрватског елемента у заједничком југословенском културном простору“, говори Коларић за Спутњик.

Уз ово, додаје он, треба имати на уму да се не може говорити о некаквој заједничкој југословенској култури, која није постојала, већ искључиво о заједничком југословенском културном простору, унутар којег су засебне националне културе ипак чувале самосталност.

Када се Југославија распала, наставља Коларић, дошло је до потребе за променом и разликовањем, а како се хрватска култура од почетка градила као национална, наспрам српске културе, самим тим је дошло до сегрегације и дистанцирања у односу на српске извођаче. После свега, границе успостављене хрватском културном политиком постале су јасне.

Хрватска траума и српске радио станице

У Србији је, прича Коларић, владала другачија атмосфера. Пре свега, напомиње он, Срби до раних двехиљадитих нису ни живели у држави Србији, већ у некаквој Југославији, а политика која је тада вођена била је више постјугословенска него што је била српска. Постојао је став који је подразумевао да се српска култура није градила наспрам било које друге, већ се обликовала у континуитету са оним шта је представљала у Југославији. Културно-политички успостављених граница није било.

„Када је у питању музика, треба имати у виду, и тога смо лично сведоци, наше генерације то памте, да сте деведесетих, у јеку ратова, у Србији могли да чујете песме актуелних хрватских извођача, а понеке радио станице су преносиле чак и контроверзне песме, попут песме ‘Е мој друже београдски’ Јуре Стублића и групе ‘ ’Филм’“.

Ово није био случај у Хрватској, где српски извођачи нису могли да се чују. Међу њима је, објашњава Коларић, било и понеких хрватских музичара који се нису одазвали хрватској националној мобилизацији, па су, без обзира на своје етничко порекло, бивали скрајнути или цензурисани.

„Они су прочишћавали своју музичку сцену на један специфичан начин. Код нас тога није било ни у једном тренутку. Та рецепција је била заиста јасна и код нас је хрватска музика, поготово после ратних година, била потпуно присутна у јавном простору. Хрватска је друго. Све то представља једну врсту специфичне трауме за хрватско друштво, бар са њиховог становишта и становишта њихове културне политике“.

Фолк – српско тајно оружје

Прочишћавање хрватске музичке сцене од српских извођача, објашњава Владимир Коларић, ређе се односило на извођаче из домена поп или рок музике, попут Ђорђа Балашевића. Та врста музике се донекле и толерисала, док је српски фолк био оно што је највише угрожавало такозване носиоце хрватске културе и идентитета.

„Често се говори како су код Хрвата најпопуларнији облици западњачке музике, попут рокенрола и попа, међутим, у истој тој Хрватској нису били толико популарни Партибрејкерси, колико су то били српски фолк извођачи Чињеница је да велик број Хрвата, без обзира на њихову ‘цивилизацијску супериорност’, у односу на ‘оријенталне, бизантске Србе’, прихватају и воле српски фолк. Хрвати се, као ‘чувари велике европске културе’ на бранику тог цивилизацијског културног реала, овде сусрећу са једном појавом ‘страног елемента’ који широке народне масе прихватају“, указао је.

Фраза да се „хрватска јавност гнуша“ такозваних српских цајки, по Коларићу нема претерану вредност. Очигледно је да велики број људи жели ту музику да слуша. Они који желе да управљају културном политиком и јавношћу, сматра Коларић, а који су настројени тако да потврђују хрватску „европску“ културу, наспрам српске која је „бизантска“, оријентална, па самим тим у њиховим очима и ниже вредна – против су тога.

То је за њих једна врста инвазије, инфилтрације, па и хибридног рата који растура хрватски идентитет изнутра, говори Спутњиков саговорник.

„То није само питање угрожавања хрватског идентитета због присуства јасног српског елемента који се инфилтрирао код широког слушатељства, него и културне матрице за коју они сматрају да заправо угрожава хрватску припадност европској култури, на којој они заснивају сопствени идентитет“, навео је Коларић.

Српска мека моћ

Што се Србије тиче, сматра Коларић, Срби су прилично попустљиви и свако је добродошао, па тако људи који су некада имали изразито антисрпске изјаве или који су се чак зарицали да неће никад више гостовати у Србији, неретко пуне домаће арене.

„Српска мека моћ неупоредиво више делује кроз фолк музику, колико год то била или не стратегија српске државе. Независно од тога да ли је диригована или није, свакако је чињеница да се на неки начин српска културна моћ данас простире не кроз елитну културу и високу уметност, већ кроз форме такозваних нижих културних облика. То је нешто шта Хрвати виде и наглашавају као усмерено и свесно и као обликовану стратешку делатност, док Срби углавном нису свесни тога и ствари не виде на тај начин“.

Не постоји хрватска и српска музика

Социолог Владимир Вулетић музику која пуни хале и дворане не карактерише ни као српску ни као хрватску, нити југословенску, већ као популарну и потрошачку. Постоје музичари из Србије и музичари из Хрватске, али музика сама по себи није ни „наша“ ни „њихова“ и то је оно што јој обезбеђује слушаност.

„Шта значи хрватска или српска музика? Нико овде не жели да слуша загорске попевке, као што ни тамо нико не жели да слуша српску изворну музику. То је популарна музика коју изводе извођачи који су стицајем околности рођени у Загребу или Београду и то је музика која по свом карактеру тешко да носи национални предзнак. То је популарна музика која је изданак масовне или потрошачке културе и њоме, пре свега, управља тржиште“, објашњава Вулетић за Спутњик.

Управо чињеница да је домаће тржиште релативно мало, говори Вулетић, а језик сличан или исти, објашњава зашто се ти музичари обраћају одређеном културном простору, односно оном народу којем је њихово певање разумљиво.

Музика се, из политичких разлога, може забрањивати, а музичари прецртавати и зато постоје забране српским извођачима да наступају у Хрватској. Са друге стране, разлог њихове слушаности никада није политички или национални, већ искључиво потрошачки.

„Овде нико не слуша Томпсона, као што ни тамо нико не слуша Бају Малог Книнџу. У том смислу не треба томе придавати некакве националне или феномене везане за политику и нацију. Напросто, реч је о једном социјалном и културолошком феномену“, указао је Вулетић.

Вулетић подсећа на време када се у Србији највише слушала америчка музика. Мадонине песме и холивудски филмови вртели су се до бесвести када су Срби били под санкцијама, па чак и под бомбама. По Вулетићу, ради се о музици која је пристигла из Америке, али никако није америчка, као што се данас масовно не слушају српска или хрватска, већ популарна музика.

„Ради се о производу врхунске продукције који је циљано направљен тако да се допадне широком слоју људи који живи сличан или чак идентичан социјални живот. То је то и ништа више“, закључује Вулетић.

Погледајте и: