Пашињан се безглаво залетео ка Западу, али му врата јединог сигурног савезника још нису затворена

Поводом преузимања ротирајуће функције једногодишњег председавања унутар најзначајније организације за економске интеграције на постсовјетском простору јерменски премијер рекао је следеће: „Евроазијски економски савез и његови економски принципи не треба да буду у корелацији са политичким амбицијама.“

Потом и додао:

„У основи је фундаментални постулат о томе да је ово економска организација која не треба да има политичку, а камоли геополитичку агенду. Настављамо да је сагледавамо управо на тај начин и да сарадњу у оквиру наше економске сарадње развијамо у овом контексту, тежећи да сузбијемо све покушаје политизације евроазијских интеграција.“

Шта је желео Пашињан?

У истом дану чланице Евроазијског економског савеза потписале су споразум о слободној трговини са Ираном. Сасвим је могуће да је Никол Пашињан желео да пошаље овакву поруку баш због споразума са Ираном.

За очекивати је да ће бити много питања од стране његових „западних партнера“ око овог потеза. Међутим, оваква изјава не само да је нетачна, него у великој мери и невероватна.

Геополитичке концепције темеље се и на геоекономским пројекцијама. Економске интеграције јесу и ствар геополитике, самим тим имају и политичку агенду. Уосталом, економске интеграције стварају се политичким одлукама, оне су засноване на политичким амбицијама.

Дупло дно

Због тога, Пашињанов наступ привлачи пажњу, једнако је могуће и да има „дупло дно“. Односно, да је најава даље промене спољнополитичког курса Јерменије.

Јер, током трајања мандата овог политичара званични Јереван започео је својеврсну транзицију када се ради о стратешким опредељењима. Наравно, још се не може говорити о заокрету од 180 степени, самоубиствено би било одрицати се свих привилегија које Јерменија има унутар евроазијске интеграције, а и питање је колико би то народ подржао. Но, да се то постепено одвија уз примену стратегије „кување жабе“ када се ради о јавном мњењу одавно је уочљиво.

Званични Јереван се удаљава од Русије и све интензивније улази у различите врсте аранжмана са САД и поготово – Француском! Јерменска дијаспора, макар када је о западном делу света реч, најбројнија је и најорганизованија баш у ове две државе.

То се више не односи искључиво на политичке релације, него и на споразуме из области војно – техничке сарадње.

Француско оружје

Председник Азербејџана Илхам Алијев због тога је негодовао, наглашавајући како ће испоруке француског оружја Јерменији дестабилизовати јужнокавкаски регион. Том приликом споменуо је и „реваншистичке снаге“ што се може схватити и као упозорење о новом оружаном конфликту.

Пашињан је изгубио рат. И поред тога што Јерменија званично у том рату није учествовала. Епска трагедија задесила је Јермене из Арцаха, област Нагорно Карабаха опет је под азербејџанском контролом. На унутрашњем плану подстиче се ширење незадовољства недовољним ангажманом Русије у овој ствари, те се тако одговорност пребацује на Москву.

На удару и Спутњик

Суспендовање лиценце јерменске редакције Радио Спутњика само је један у низу показатеља тог процеса. Одсуство представника Јерменије на новембарском самиту ОДКБ у Минску још је један показатељ. Али, проблем у конструкцији таквог наратива налази се у чињеници да је Пашињанов пут ка „западним партнерима“ почео много раније. Самим тим и први знаци промене спољнополитичког курса постали су видљиви и пре ескалације сукоба са Азербејџаном, нарочито пре епске трагедије и исељавања Јермена из Степанакерта.

Истовремено, није баш ни најјасније због чега мировном плану из новембра 2020. године није „пружена шанса“. После завршетка Другог карабашког рата обе стране су прихватиле руско посредништво.

План јесте био оригиналан и комплексан, у датим околностима и није могло другачије, а његовом пуном имплементацијом јерменско присуство би донекле било сачувано у Арцаху. Свакако не на начин и у обиму као раније, али би донекле било сачувано.

Зашто је онда Пашињан подстицао наведену транзицију и убрзао дистанцирање од Москве? Да ли је веровао како ће му САД и Француска додатно помоћи у новом рату против Азербејџана? Или да ће се приближавањем Вашингтону и Паризу отворити европерспектива за Јерменију?

Како ће их Америка „бранити“

Иако ово последње делује невероватно исто колико и Пашињанова изјава о неповезаности економских интеграција и (гео)политике, та прича се још увек „продаје“ на Кавказу. Безбели, Јерменија ће у ЕУ, то ће направити разлику у односу на Азербејџан, па ће онда Брисел помоћи Јеревану да поправи своју позицију у односу на Баку.

Ко зна, у таквом развоју ситуације ни чланство у НАТО није далеко, па ће онда САД бранити Јерменију. Превиђају се и елементарне ствари о томе како ЕУ више нема снаге да задржи свој утицај на Балкану, камоли да га транспонује ка Кавказу, као и да је Турска и даље у НАТО те сигурно неће благонаклоно гледати на било коју јерменску иницијативу која се тиче угрожавања интереса Азербејџана.

У целој геополитичкој рачуници Пашињан је имао један сигуран излаз и једног поузданог, стабилног и историјског савезника на ког се могао ослонити.

Као што је уосталом у највећој мери то чинио Серж Саргасјан у далеко лошијим околностима током четврт века активног бављења политиком. Нажалост, Пашињан се играо губећи поверење код тог једног савезника и постепено затварао једини сигуран излаз који су му његови претходници оставили. Још та врата није у потпуности залупио, но ако овако настави ни то није немогуће.

Његове изјава са почетка текста може се и тако тумачити. Шта би тек то значило за Јерменију није неопходно посебно наглашавати. Водити државу није игра. У вођењу државе нема „залетања“, нити доношења одлука на основу „слободних процена“ заснованих на обећањима „западних партнера“.

Зато се не сме губити поверење поузданих савезника. Поготово се не сме губити поверење историјских савезника. У таквим околностима и свака прича о „реваншизму“ може се завршити само као нова трагедија. „Западним партнерима“ не треба нови конфликт на Кавказу због Јермена и јерменских интереса, већ како би дестабилизовали руски загранични простор и направили проблеме у функционисању ОДКБ и евроазијске економске интеграције.

И у том контексту – све је геополитика.

Погледајте и: