Опело и после тридесет година - разлози нису прошли али се ипак радујемо животу

Било је на мом путу искушења, али она су веома важна јер човека најбоље штимују неугоде и несугласице. У самеравању са њима стасава, као после температуре постаје здравији, очеличи се. Ја сам кроз то пролазио и још увек пролазим, то траје стално. И борба за врлину, за мир се стално води, то је посао сваког човека, каже академик Светислав Божић.

Његово „Опело“ настало пре три деценије извео је недавно хор РТС у Цркви Светог Симеона Мироточивог, у присуству патријарха, црквених великодостојника и публике. У разговору за Спутњик, академик Божић каже да је привилегија то што је човек толико дуго жив да може да погледа уназад на три деценије које су минуле и све оно што се десило у њима. А десила су се нова дела и концерти на озбиљним међународним сценама.

- Када се вратим у 1994. када је ово дело премијерно изведено у манастиру Студеница, сетим се и нашег историјског багажа и како смо прошли кроз све то… Док су ратови буктали писао сам Опело, дело које се тицало смрти, многих страдања, многих злочина који су се већ одигравали. Већ у том тренутку имали смо сувише доказа да смо у великој опасности која готово никад није ни престајала, све је то и данас актуелно. Али, опело је и уметничко-духовна категорија, није само обредна и ми се кроз уметничко дело радујемо животу а не смрти.

Да ли је та музика за упокој душе, с обзиром на време настанка, била тада ваш природни избор?

- Увек је на сцени живота трагична смрт која куља одасвуд и кад вам се радује тама бездана. Тим текстовима је и посвећена нека моја унутрашња природа, мој живот. На велику жалост то није прошлост, то никад неће бити прошлост ни на планети земаљској, мир је тешко досегнуто стање, али идемо ка њему. И зато су дела какво је опело – још кад се посрећи у музичком смислу – нешто што трајно остаје, што оплемењује један народ и успоставља могућности кретања ка миру. А са тим кретањем можда постоји шанса да надиђемо опасности које нам се увелико радују, које нису само део наше кривице него су део врло сложених процеса и нечега злог што постоји у природи живота.

Како се поштује канон, а опет бива оригиналан, савремен?

- Кажу да само у неслободи има слободе. Композитор, уметник уопште, суочен је са многим ограничењима, али има и најпотентнији простор да искаже своју природу и индивидуалност. Тачно је и да велики дар може да направи колосално преливање у разне жанрове и стилове и да се нигде не заустави. Каноном је човек ограничен, речима, формом, мерама, редоследима… а оно што пева у томе, што има хармонизацију заправо је простор где уметник тачно, попут најпрецизнијих механизама, мери оно шта ће од написаног претећи. Ту нема места за неумесно естетизирање и размахивање уметничком слободом.

Шта музиком желите да досегнете?

- Све оно што човек носи. Али у музичком смислу мора да се створи таква целина која где год се заустави, на сваком сегменту, омогућује да се чује њен потпуни смисао. Да нема нигде празнога хода, а да сви параметри у сваком тренутку исказују дубину свог смисла и разлога за постојање. Све мора бити врло егзактно, сконцентрисано, а истовремено да делује топло, болно. Тога се не хватају људи који су се сетили једне хармоније и мелодије, то је континуитет једне крви која мора да има еснафску надградњу. Без тога се ове ствари не раде.

Да ли сте некад, можда као млад аутор, били у искушењу, да уместо сопствене традиције посегнете за оним што нуде светски музички великани?

- Био сам професор 40 година на Факултету музичке уметности где сам предавао све те најсложеније кораке у уметничкој музици са свих географских позиција. Али сам се приљубио и приклонио оној која је имала највише везе са мном. У свом стваралаштву имам веома модерно кретање кроз разне тонске архипелаге и поступке, али увек, где се год заустави то кретање, чује се да оно има наш дубоки звон, наш сок. Без тога ниједан модернизам нема свој прави потпис нити валидност. Ово што излази из нашег духовног басена није старо, конзервативно, већ нешто најмодерније, јер се томе тек иде у сусрет. Нажалост, неки високо струковно остварени народи не разумеју понекад да је то најмодернији корак, најјача парабола и једини траг који остане над свим пустошима према којима идемо.

Кажете да је било доста удара на том вашем кретању. Естетских или и неких других?

- Врло често поред естетских ти удари имају етичку, геополитичку позадину. Али човек мора да издржи такву врсту ометања и да разуме да су вредности до којих држи често предмет напада, јер привидно коче напредак. Знате оно - вера је заостала, она је опијум, сећате се колико је било тих силних слогана. Међутим, кад се све утиша и смири, видимо да је то најјасније и најјаче, да никад не залази и да нас само то дочекује. Окрени-обрни мора се лећи у ту земљу.

Како у далеким земљама попут Јапана реагују на вашу музику, шта препознају?

- Препознају живот у својој радости и смрт у својој трагичности, то је нешто што повезује све што хода и дише на земљи, што сви разумеју. Сваки човек који је имало словесан добро разуме шта се то дешава и не постоји потреба да му то неко преводи. Човеку 21. века је потребно само да мало застане, да предахне и уколико допусти себи таквих неколико минута дневно схватиће да је пред њим могућност озбиљних корекција –враћање у духовност, у мир, у размишљање о животу и превазилажењу смрти. Тако нешто нису понудили модерни светови – вештачка интелигенција и пластика нису одговор на ту нашу драму. Због тога људи широм света то могу да разумеју.

Ваша музика је извођена свуда по свету али се стиче утисак да сте најрадије одлазили у Русију, да ли зато што се тамо све разуме душом, превод није потребан?

- Руси разумеју душом, али и великим знањем. То су велики мајстори својих професија, пре свега музике. Хор Глинка је, будући да је настао у време СССР-а, баштинио неку врсту секуларне енергије која је такође била величанствена, али кад се ствар ослободила и код њих, постали су најмоћнији тумачи своје православне музике која је написана у неким ранијим временима. И почели су њоме да плаве остали део света који то није баш сасвим познавао. Мој сусрет са Глинком десио се пре 30 година и траје и данас: моју „Молитву Рачана“ изводили су само они, нико други, али су је изводили широм света. И зато је сарадња са њима нешто што је структурисало мој живот, моју професионалност. Због тога је овде било одређених отпора, као што их и данас има. Постоје те геостратешке и геополитичке мапе које не гледају понуду него гледају црно-бели свет, не разумевши да та понуда и извођење тог ансамбла доноси нешто што не може нико други на свету да донесе. Имао сам срећу да будем неколико пута у Русији, да имам неколико ауторских концерата и да мој животни пут готово увек буде у кључним тачкама њима покретан. Они су мом стваралачком опусу дали велику светску тежину, а то је редакција највишег ранга, без обзира шта то политички данас производи, па се може доћи до забрањивања Чајковског, Рахмањинова…

Кажете да сте на сопственој кожи осетили различите отпоре овоме што радите. Колико је било тешко носити се с тим?

- Било је искушења, али она су драгоцена зато што показују да живот има и ту страну и да је и то све веома важно за нас. Не треба то узети са мржњом, зато што је то за нас врло корисно. Човека најбоље штимују неугоде и несугласице. Паметан човек застане и погледа у објективност тих удара и у том самеравању стасава, као после температуре, постаје здравији, очеличи се. Ја сам кроз то пролазио и још увек пролазим, то траје стално. И борба за врлину, за мир се стално води, то је посао сваког човека.