Још једна непознаница на Блиском истоку: Шта чека Пакистан након избора /видео/

Да ли ће краткотрајна међусобна иранско-пакистанска бомбардовања остати у сенци избора у Пакистану или ће они остати у сенци бомбардовања? Свега три недеље уочи парламентарних избора у Пакистану дошло је до ракетних напада, који би у неким другим ситуацијама, са другачијим заинтересованим актерима готово сигурно већ прерасли у међудржавни рат.

Ракетни удари обе стране бејаху усмерени на циљеве у најпре пакистанском, а потом и иранском делу Балуџистана (у верзијама на српском језику ова географска област наводи се и као Балоџистан, Белучистан или Белуџистан). Тај „немирни регион“ подељен између две државе још од средине прве деценије двадесетпрвог века помињан је као потенцилно кризно жариште, али углавном у контексту могућег (зло)употребљавања конфликтног потенцијала за дестабилизацију власти у Техерану.

Нестабилност пакистанског политичког система

Да ли се сада одигравају припреме и мобилизације парамилитарних јединица у Балуџистану због евентуалних терористичких напада на територији Ирана или због неких постизборних нереда у Пакистану тешко је тврдити. Могуће је и једно и друго. Тек, и овај пример илуструје напетости које су све уочљивије у ширем региона Блиског истока. Хоће ли бити ескалације или деескалације донекле зависи и од резултата парламентарних избора у Пакистану.

А у предизборној кампањи у Пакистану Наваз Шариф „поново јаше“. О животу овог политичара и бизнисмена, који је каријеру започео још далеких осамдесетих, могло би се снимити неколико филмова. Три пута је обављао функцију премијера Пакистана (од 1990 – 1993. године, потом 1997 – 1999. и напослетку између 2013 – 2017), и сада се поново кандидује за исту позицију.

Према досадашњим истраживањима јавног мњења, листа коју предводи остаће на другом месту, са извесним заостатком у односу на првопласирану. И као другопласирани можда ће имати шансу да предводи владу, уколико му у томе помогну војне структуре. Или уколико му у томе помогне каква крупна дестабилизација. Апсурдно или не, тек његов други премијерски мандат прекинут је војним ударом Первеза Мушарафа, према тврдњама самог генерала изнетим у мемоарима унапред је било решено да се суђење оконча изрицањем смртне казне. Међутим, из страха од осуде међународне јавности та одлука никада није донета, те се све завршило доживотном затворском казном. На крају је посредовањем саудијског краља Фахда Шарифу омогућено да се он пресели у Ријад уз обећање како се више неће бавити политиком.

После првог већег земљотреса у пакистанској политици Шариф се не само вратио у земљу, него и на изборима победио. И овога пута је било покушаја да се спречи његова нова кандидатура. Ипак, ослобођен је оптужби за изнуду и отворен му је пут да учествује на изборима. Сада се још шире гласине да ће се у савезништву са деловима војног апарата домоћи места председника владе.

Бивши пакистански премијер Наваз Шариф обраћа се на предизборном митингу.

© AP Photo / K.M. Chaudary

За разлику од њега, бивши премијер Имран Кан остаје утамничен и неће моћи да се кандидује. Што његовој партији на самим изборима неће наштетити. Чак напротив, превиђања су да ће победити. Јер, смена Имрана Кана у пролеће 2022. године узроковала је најмасовније уличне протесте у историји Пакистана. Кан је најпре тврдио да су САД желеле његово свргавање војним ударом, али је касније ублажио реторику нагласивши како су опције биле – оставка, изгласавање неповерења у парламенту или превремени избори. Наравно, уз притисак САД да се спроведе једна од три опције. Кан се успротивио, постао први пакистански премијер у историји којем је изгласано неповерење у парламенту (а то се одиграло у невероватним условима и за пакистанске политичке прилике), на крају је ухапшен и осуђен на три године затвора због „продаје државних поклона“.

Ко зна, можда ће Кан право из затвора у премијерску фотељу!? Са места премијера у затвор, па из затвора на место председника владе потпуно је нормално у овој земљи у којој су политички земљотреси чести. Нестабилност пакистанског политичког система једна је од његових најзначајнијих карактеристика. Данас се та нестабилност потпирује и споља. И изнутра. Између осталог и из Балуџистана.

Спољни утицаји

Са једне стране, САД су традиционално присутне у том региону, мада њихов утицај након повлачења из Авганистана постепено опада. Посебно, у Пакистану утицај САД пројектује се преко војних структура, уз образложење како је нужно тесно сарађивати са земљом која је, иако политички нестабилна, истовремено и нуклеарна сила. Са друге стране, још од другог мандата Наваза Шарифа пакистанска спољна политика базирала се на тражењу алтернативног приступа.

САД су традиционално присутне у том региону, мада њихов утицај након повлачења из Авганистана постепено опада.

© AFP 2023 / MARK RALSTON

Сукобљавање са Индијом усмерило је пакистанске власти на стратешко партнерство са Кином. Још 1997. године Шариф је организовао сусрете са тадашњим кинеским председником Ђијанг Цемином и премијером Ли Пенгом. До данас, за Кинезе Пакистан је постао савезник од прворазредног значаја, незаобилазан у спровођењу концепције Појас и пут.

Са новим пројектованим кинеским инвестицијама у Авганистану додатно ће порасти значај и улога Пакистана, мада се односи између Исламабада и Кабула опет компликују услед честих прекограничних упада герилских јединица пакистанских талибана који се скривају на авганистанској територији. Ти односи са Авганистаном чак су напетији него са Ираном, упркос међусобном иранско-пакистанском бомбардовању.

Геополитичке игре

Кан је иницирао приближавање Пакистана БРИКС – у, чак је и званичан захтев за учлањење поднет новембра 2023. године. Наравно, ту би се могао суочити са противљењем Индије, али треба подсетити да су обе ове државе истовремено примљене у Шангајску организацију за сарадњу. Зашто и око потенцијалног чланства у БРИКС улогу медијатора не би могле одиграти Кина и Русија? Пре ће бити да су САД заинтересоване да оно што је остало од њиховог утицаја у пакистанским војним, правосудним и политичким структурама искористе за спречавање или макар успоравање уласка Пакистана у БРИКС. Односно, да у контексту спровођења стратегије обуздавања Кине проблематизују све што се може проблематизовати на унутрашњој политичкој сцени једног од најважнијих кинеских савезника.

У том контексту и Наваз Шариф, и поред тога што је већ зашао у седамдесет пету годину живота, може бити од користи. Мада, Шариф није наиван, а и он сам има дуге и врло разгранате односе са Кинезима. Тешко је очекивати да би пристао на улогу пуког средства у спровођењу стартегије обуздавања Кине, таман и да дође на власт уз помоћ делова оружаних снага.

Углавном, пре председничких избора у Русији и САД, као и избора за нови сазив Европског парламента биће одржани парламентарни избори у Пакистану. Не чини се тако на први поглед, али могу бити врло значајни и за укупне међународне односе. Илузорно је очекивати да се САД тек тако одрекну позиција које имају. Повлачење из Авганистана било је изнуђен потез, делимично и због тога што више није било подршке америчке јавности за ту операцију. Пакистан је тако остао тачка преко које и даље могу реметити кинеске планове, али и нарушавати регионалну безбедност у широком луку од Персијског залива на западу до Бенгалског залива на истоку. Баш на оном подручју у ком су економске последице „пандемијске ере“ најдраматичније. То се већ видело на примеру Шри Ланке, а данас се исто тако види на примерима Пакистана, Непала и Бангладеша. Али и Ирана.

Хронична нестабилност политичких система у овим земљама сада се може искористити и за нове геополитичке игре. Са циљем да се изврши додатни притисак на Кину, а могуће и погоршају кинеско – индијски односи. Оно што је почело свргавањем Имрана Кана још увек није завршено. Улог је ту велики.