Напред, ово је ваше време, ваша слобода: Битеф слави век од рођења тајанствене силе - Мире Траиловић

Уметност почиње тамо где се сложе неке тајанствене и непознате силе унутар човека и епохе. Срећна сам што ће Београђани имати шансу и још једно место где ће уметници и гледаоци покушавати да ту тајну живота каткада дотакну, рекла је Мира Траиловић на отварању Битеф театра, 3. марта 1989. године.

И чини се да су се управо у њој сложиле те тајанствене силе.

На данашњи дан, пре једног века, рођена је велика и јединствена Мира Траиловић.

У специфичним околностима 60-их година, периоду хладног рата, у времену политичког и културно-уметничког отварања Југославије, храбро, луцидно и визионарски је градила породицу - Атеље 212, коју је годинама водила, као и Београдски интернационални театарски фестивал – популарни „Битеф“ и довела париски Театар нација у Београд, на чијем челу је била 1983.

На темељима та два антиимперијалистичка, антифашистичка и антибуржоаска фестивала изнедрила је Битефов театар у Београду 1989.

„На њена достигнућа хтели смо да подсетимо кроз цитате и фотографије, а можда највише кроз сведочанства њених савременика“, каже за Спутњик Јелена Богавац, једна од три ауторке мултимедијалне изложбе „Позориште – Лепота стварања новог. Мира, првих 100 година“ у Битеф театру.

Богавац, Јелена Стојановић и Весна Богуновић одабрале су сведочења 28 Мириних савременика, пријатеља, сарадника:

„Неки од њих нису више са нама, већ поново са Миром, попут њене сестре Олге која нам је дала емотивну сестринску испосвест. Ту је и Борка Павићевић, па Сека Саблић, Вера Чукић, Вера Коњовић, Тодор Лалицки, Цаци Михаиловић и многи други. Свако од њих је историја за себе и све приче су упечатљиве, а заједничко им је што су сви они Мирино време доживели као невини, добар старт у позоришном разлагању наше стварности“.

Фауст за 212 гледалаца

Марљива ученица Друге женске гимназије у Београду, средње музичке и глумачке школе, Мира Траиловић је најпре завршила Музичку академију, а потом је, по жељи оца архитекте, уписала архитектуру, али је одустала након два семестра. На другој години студија напустила је технологију, а историју уметности пред сам дипломски испит. Привлачили су је телевизија, драма, режија и позориште па је театру посветила цео живот.

Клаус Пајман, Мира Траиловић, Бернхард Минети, Јован Ћирилов и Драган Клаић

© Фото : Спутњику уступио Битеф театар

Њеном режијом ,,Фауста“ 12. новембра 1956. године у сали са 212 столица у дворани некадашње новинске куће ,,Борбе“ почео да живи један нови свет - отворено је авангардно позориште Атеље 212.

Са Радошем Новаковићем, била је један од оснивача, а потом и дугогодишњи управник Атељеа 212. Изузетном енергијом створила је од Атељеа 212 култно место.

Једна нова епоха је почела. Под њеним вођством Атеље је пробијао границе Југославије и временом постао позориште познато свуда у свету, као и прво позориште са подручја СФРЈ-а које је позвано да гостује у САД-у после Другог светског рата. Глумци „Атељеа 212“ гостују у земљама у којима је до тада било немогуће чути наш језик.

Јован Ћирилов, Мира Траиловић, Лила Алтман и Милан Жмукић

© Фото : Спутњику уступио Битеф театар

Публика без текста након „Косе“

Позоришна редитељка, чији комади су увек били авангардни, грозила се те речи, али ти комади су заиста уносили нове културне и политичке трендове у позоришни живот Београда.

Први пут је представила београдској публици најзначајнија имена светске позоришне авангарде - Јонеска, Сартра, Олбија, открива публици нове домаће писце, поставља дела Душана Ковачевића, Александра Поповића. Револуционарне 1968. године публика остаје без текста након извођења хипи мјузикла ,,Коса“ у Мириној режији, прве поставке у Европи после америчке праизведбе данас култног мјузикла.

У њено време, Атеље је популарним и контроверзним представама, попут ,,Кафаница, судница, лудница“, у великој мери померао границе слободе изражавања у политичком смислу.

Сусрет уметника са обе стране гвоздене завесе

Заједно са Јованом Ћириловим и другим сарадницима је иницирала оснивање једног од највећих европских позоришних фестивала - Битеф, који је настао 1967. у Атељеу 212 и чији је уметнички директор била до смрти.

У време хладног рата овај фестивал нових позоришних тенденција био је јединствено место на коме су се сусретали уметници са обе стране гвоздене завесе и размењивали искуства.

Њени и гости Београда били су Семјуел Бекет, Питер Брук, Жан-Пол Сартр, Боб Вилсон, Ливинг театар, Пина Бауш, Ла Мама, Гротовски и многи други, који су донели дах великог света у нашу средину и поставиле Београд на значајно место на међународној позоришној сцени.

У много чему била је везана за традицију, али захваљујући космополитском духу, постала је кључна личност модернизације нашег театра. Јован Ћирилов је истицао њен посебан однос са глумцима – ласкала им је, мајчински их грдила, молила, мазила и из њих извлачила максимум.

„Страшно је лепо имати такву позоришну маму која под свој позоришни плашт може да прими толико много различитих гласова као стогласје које јако добро звучи зато што вежбамо да се чује у слободном кључу, да буде весник слободе, који свако од нас може да досегне“, истиче Јелена Богавац.

Корачати њеним путем

Данас је тешко појмити колико је личне визије, а и храбрости, било потребно да се 1967. измисли Битеф фестивал и да се огромним културним, еснафским, а и идеолошким отпорима упркос - захукта тај светски фестивал „нових позоришних тенденција“, записао је Драган Клаић у тексту „У излогу света“ 1990.

Богавац каже да је истовремено и тешко и лако следити Мирин пут:

„Добро утрти путеви нуде велику слободу и добар ветар у леђа да наставимо, а опет су обавезујући. Уколико се тркамо са Миром, увек смо други, али и то је нека врста афирмације. Мира је у свом јако добром промишљању основала Битеф театар за који кажемо да је најмлађе и најхрабрије позориште у граду. Замишљено је као место које шири могућности позоришта у сусрету са другим уметностима, позориште без ансамбла, отворено за свакојаке врсте проналажења новог позоришног језика. То нама даје одскочну даску да се бавимо развијањем независне сцене и помогнемо независним уметницима да се афирмишу. Покушавамо да одржимо дух Мириног Битеф театра као проходног места у коме може да живи хиљаду различитих цветова. Увек у завери са позоришним духом како је Мира говорила“.

Мира Траиловић и Јован Ћирилов

© Фото : Спутњику уступио Битеф

Говорила је да не мари за награде иако јој ласкају, а толико их је добила. Стизале су са свих страна, што се уклапало у њено опредељење - грађанке света. Октобарска награда, ,,Јоаким Вујић", Седмојулска, Оскар популарности, признање Удружења америчких позоришних уметника, Амбасаде Немачке за допринос на пољу културе, бугарског и чехословачког друштва, награда коју јој је уручио председник Италије Ђузепе Сарагат и Орден командора, који јој је предао француски министар културе Жак Ланг, само су неке од званичних похвала рада Мире Траиловић.

Напред, ово је ваше време

Када су Миру Траиловић једном новинари питали да се представи, као песмицу „изрецитовала“ је своје име у акрониму: М - као марљива, И - као ирационална, Р - као радосна, А - као ако, баш ме брига.

Одликовали су је бескрајни шарм и продорност, таленат за убеђивање. Када су Ежена Јонеска 1971. године питали шта је видео у Београду, одговорио је: „Миру Траиловић. Зар то није сасвим довољно?”

Живот у позоришту изједначила сам са својим животом, изјавила је једном приликом, а њени наследници у Битефу, Атељеу 212, и у сваком другом позоришту држе се и следе њену поруку са отварања Битеф театра: „Напред, ово је ваше време, ваш простор, ваша слобода...у име уметности данас и свега пре, после и око ње“.