Како је „велики Серб“ опчинио Русију и она њега /фото/

Вест о смрти Горана Петровића сам сазнала пре него што је то било који медиј објавио. Логика посла захтевала је да пожурим, да јавим уреднику сајта и објавим прва. Не чиним то. Особа која ми је јавила веома је поуздана и блиска великом писцу, па не постоји ни промил могућности да то није истина. Ипак, није могуће.

Да ли да кажем уреднику сајта да припреми вест, да је не објављује, док... док шта? Док неко не каже да је грешка.

Као шамар одјекује звук телефона — зове уредница:

-Видите ово, да ли је могуће. РТС је објавио.

-Јесте. Објавите.

Мук... А онда — река туге на мрежама, у медијима. Нема више Горана Петровића.

Намерно не помињем титуле ни звања — у том имену је садржано све — и академик, и добитник свих могућих награда, и велики човек, и један од наших највећих писаца.

Како то — велики писац, а није из Београда

Видим га, онако високог, озбиљног, неко би рекао строгог, а знам да се иза те маске крије необично нежан, шармантан, духовит, диван, необично осетљив и скроман човек.

Знам га из давних дана када се Београд чудио како велики писац може да дође из унутрашњости, из Краљева, из дана када је атлас описивао небом у које је стао читав свет, само његов свет, необичан, а свима приступачан.

Почеле су да стижу награде — Нинова, Андрићева — све које постоје. Његов таленат и мајсторство препознао је готово цео свет, у излозима многих књижара почасно место заузимали су „Атлас“, „Ситничарница“ и све друге његове књиге, редом. Читаоци из разних земаља су га дочекивали у препуним салама да га питају, да с њим разговарају, да га просто виде.

Дружења у Сибиру

Памтим како је једном допутовао из Мексика са плус 35 степени, у Сибир — на минус 35. Није му било тешко да сатима разговара, објашњава… Сибир га је разумео, волео, сваку његову књигу с нестрпљењем дочекивао.

Волео је и он да пита, и да сазна о њима онолико колико су они желели да знају о њему.

Сибир га је разумео, волео, сваку његову књигу с нестрпљењем дочекивао.

© Sputnik

Памтим његов необичан сусрет са женом шаманом у Ханти Мансијску, када се она измакне да га пропусти да уђе у просторију, а он јој каже да је, изгледа, њен народ (Ханти) сличан Црногорцима где жена такође даје предност мушкарцу. А она одговара да је то нормално, „ми живимо у дивљој природи — шта ако је испред нас јама, провалија или легло неке опасне животиње, логично је да мушкарац иде напред“.

Данима смо се смејали тој „сличности“ са Црногорцима. Путовао је по Сибиру, у Тобољску посетио кућу у којој је некад била заточена царска породица, а у кући га није занимало ништа од предмета који су сачувани из тог времена, него прозор кроз који дојучерашњи владар, чији је видокруг био готово пола света, види само мало двориште у коме цепа дрва са својим малим, болесним сином.

Посматрам га на тјуменској железничкој станици загледаног у даљину, где се у бескрају спајају шине Транссибирске железнице…

И на брду изнад сибирске реке Иртиш кад омађијан снагом природе говори колико је човек мали у односу на њу…

И у кући у којој је живео прогнани Достојевски, и оној у којој је „лечио“ Распућин, и у руским црквама и манастирима, и на улицама, загледаног у „наличнике“, украсе на прозорима старих сибирских кућа.

Вече за „великог Серба“

Памтим вече романсе припремљено специјално за „великог Серба“, где је било „све као у руским романима“...

И не само Сибир — цела велика Русија га је обожавала. Превели су готово све његове књиге, и оне с увек биле међу најпродаванијим. Организовали су му књижевне вечери за памћење.

Не једном сам се изненадила кад би се 1. јула, на насловној страни угледних дневних новина појавила реченица:

„Данас је рођендан Горану Петровићу, великом српском писцу“.

Радовао му се и Петербург у коме су му објављена сабрана дела и који му је доделио место почасног госта првог Петербуршког културног форума.

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Ових дана је „велики српски писац“ поново главна вест: „напустио је овај свет“ и „царство му небеско“.

Имала сам прилику да видим како се његов израз лица мења у разговору са читаоцима. Као да прелази у неку другу стварност, да говори неким другим језиком, језиком својих књига. Инспирисала су га питања из којих је „читао“ да ли су га и како разумели.

Тај мајстор књижевне речи умео је да фасцинира и својим смислом за детаљ, способношћу да у нечем сасвим обичном види нешто важно, нешто што говори више него све оно што нам прво пада у очи.

Липа из Тјумена

Писац невероватног дара запажања видео је и описао Москву само на основу врата поред којих је пролазио. Москва је, по њему, град који зове пролазника да обавезно уђе. Врата сваке банке и продавнице зову сваког пролазника аутоматски му се отварајући, што симболизује и метро у коме се сваки час чује — „врата се отварају”. И управо су та врата симбол руске метрополе, онакве какву ју је само он доживео.

Радовао му се и Петербург у коме су му објављена сабрана дела и који му је доделио место почасног госта првог Петербуршког културног форума…

Данас, када га више нема, у глави ми одјекују речи које је изговорио и записао, када је, годину дана након што је у Тјумену посадио липу у дворишту једног љубитеља његове књижевности, обишао „своје“ стабло:

„Мада је још увек крхка моја садница липе, приметно је порасла, виша је од мене. Тако, изгледа, стоје ствари и са мојим књигама, и то је утеха, некада једина утеха за писца“.

У праву је био Горан. Биће све већи и већи, као и сибирска липа. И то мора бити утеха његовој Анђи и Вери.