Одлуке за свет у Салону рата: Један поредак је срушен, а други још није успостављен /видео/

„Ова година биће тежа него претходна. Међутим, биће лакша него следећа.“ На ову новогодишњу поруку Енвера Хоџе из 1967. године релативно скоро подсетио је Џереми Корбин, тада лидер британских лабуриста. Може ли се тачније описати оно што свет чека у наступајућем периоду?

Новогодишње поруке водећих државника и коментатора међународних односа одавно не одишу оптимизмом и ентузијазмом. Већ се налазимо у новој фази трансформације структуре светског политичког система коју ће карактерисати све оштрије конфронтације.

Познато је да су мировни преговори после Првог светског рата организовани у Версајском дворцу, а најважнији споразум потписан је у чувеној Галерији огледала. Баш одатле је француски владар познат и као Краљ Сунце, који се одржао на власти невероватне 72 године, управљао империјом. Ипак, ређе се наводи да ова централна просторија повезује два бочна кабинета смештена на две супротне стране – Салон мира и Салон рата.

Никоме није до рата, а ратова све више

Управљање империјом и заштита империјалних интереса подразумевају да се то некада чини мирним путем, а некада ратом. Оштре конфронтације које прерастају у ратове сасвим су нормална појава. Донекле, то представља и редовну појаву.

Наравно, генерације које живе у таквим историјским раздобљима најчешће одбијају да прихвате нову „нормалност“ и неумитну „редовност“ избијања ратова. Оружани конфликти антиципирају се као део историје, давне или новије, а цивилизовање и модерност доживљавају као гаранције да се историјске грешке неће понављати.

Коме је до рата? Зашто би ратовали? Решења ћемо тражити у Салону мира! Мир и стабилност немају алтернативу!

Ипак, оружаних сукоба све је више. И по последицама за међународну безбедност све су драматичнији. Оно што је започело Арапским пролећем у Сирији и Либији наставило се у Украјини, а сада пренело и на Палестину. И ту није крај.

Један поредак је срушен, други још увек није институционализован. Сукоб у Украјини опасан је због (ин)директног сукобљавања Русије и НАТО, последице тога могу бити драматичне. Израелско – палестински сукоб дестабилизује читав муслимански свет и злокобно најављује нове конфликте који ће бити бруталнији од свега до сада виђеног.

Ратовима се решења траже када институције заостале из старог поретка нису адекватне новоуспостављајућем односу снага између кључних актера светске политике. Потенцијали војне, економске и политичке моћи између великих и регионалних сила мењају се драстично и рапидно још од 2008. године, а последњих година те промене манифестују се и у геополитичком контексту. Приликом компарације потенцијала моћи често је много тога у перцепцији. Односно у поимању како сопствене, тако и туђих позиција и политика.

Улога елита

У том послу, наравно, учествују елите кључних актера светске политике. Перцепције се обликују унутар политичких центара моћи, војних руководстава, пословних заједница, верских и културних институција. Ова година биће тежа него претходна, а ипак лакша него следећа и због сукоба елита који се одиграва.

Са једне стране, неизграђеност новог поретка и непостојање пратећих институција индукује и неусаглашеност елита у незападном делу света. Консензус око неопходности успостављања мултиполарног света постоји, али како га институционално заокружити и даље је велико питање.

Делом се то чини осмишљавањем нових формата попут БРИКС или ШОС, делом инсистирањем на реформисању постојећих међународних организација попут УН, а делом самосталним наступима Кине, Русије, Индије... Сам по себи овај процес је спор и скопчан са бројним неизвесностима, тако да ни неких „супербрзих“ решења неће бити.

Са друге стране, елите које сачињавају западњаци и западоиди ослањају се на старе институције изграђене претходних деценија, које служе сврси и поред тога што потенцијали моћи колективног Запада опадају.

Александар Зиновјев је међу првима описао како се управо захваљујући организованости западњака и мрежноцентричним распоређивањем западоида усмерава деловање елита широм света, врши десуверенизација држава и спроводи глобално управљање. Управо су делови елита у незападном делу света отпочели контраакцију како би ресуверенизовали своје земље и преко тога утицали на глобално управљање.

Западоиди и остатак света

Организовано и плански ту је ствар највероватније прва покренула Комунистичка партије Кине. Истовремено, перцепција западњака и западоида након две деценије једнополарности сасвим је промењена и њихово поимање текућих дешавања потпуно је другачије него у остатку света.

Како би се објаснио овај феномен неопходно је накратко се вратити на лик и дело Енвера Хоџе. Познати албански новинар Бљенди Февзију детаљно се позабавио овом темом у сјајној монографији „Енвер Хоџа: челична песница Албаније“.

Током гимназијских дана, али и касније за време студија ботанике у Монпељеу Хоџа није показивао превелико интересовање за политику. Тек пошто се преселио у Париз и здружио са комунистичким публицистима и авангардним уметницима он се почиње декларисати као „албански комуниста“. Међу тим уметницима бејаше и писац Пол Вајан Кутрије, иначе организатор познатих (и говорило се развратних) забава, који је преносио нека марксистичка уверења.

Уопште није познато на чему се темељила Хоџина идеолошка матрица пре повратка у Албанију, осим на тим посредно „покупљеним“ интерпретацијама. Мањак „идеолошко – теоријске поткованости“ надомешћен је суровим терором, континуалним ширењем страха и обилатим чашћавањем уског слоја представника елите разним привилегијама.

Алекс Сакалис је написао: „Између 1944. и 1985. године, малом балканском државом Албанијом владао је чудан, социопатски и, искрено, потпуно луди диктатор по имену Енвер Хоџа.“ Изградио је широм земље преко 750 хиљада бункера уз образложење како прети грчка и/или југословенска инвазија. Од средине шездесетих година ХХ века заједно са осталим водећим партијским лидерима фактички се (само)изоловао у тиранској четврти Blloku (у превод – Блок). Ту су постојале специјалне и добро снабдевене продавнице, апотеке са најсавременијим лековима, могли су се гледати западни филмови, динамика целокупног политичког система одређивала се неформалним договорима у тих неколико улица и једној резиденцији. Измаштана стварност насељених у овом луксузном и привилегованом комплексу изгледала је сасма другачије од сурове реалности албанске свакодневице. Рад злогласног Сигуримија на очувању овог поретка друга је тема, тек испоставило се како је у том обавештајно – безбедносном апарату итекако било људи који су знали и схватали шта је сурова реалност. Но, да би се очувао поредак, у истој мери као што је било нужно ослањање на репресивни апарат, морала се и одржавати перцепција припадника елите. Они нису смели посумњати, или у крајњој линији нису смели поверовати како је режим чудан, социопатски и искрено – потпуно лудачки.

Ширење страха

Подразумева се, ово поређење перцепције западњака и западоида са албанском партијском елитом из времена комунизма само је начелно и илустративно. Сличности су у томе што и данас примећујемо да се код једног дела елите мањак „идеолошко – теоријске поткованости“ надомешћује терором (приметан у информативном простору, политичком инжењерингу) и континуалним ширењем страха (производња нових и нових сукобљавања, али и наметање образаца о новим претњама попут пандемије) како би се сачувале привилегије које је ранији поредак омогућавао.

Сличности су и у томе што делови те елите добровољно одлазе у својеврсну (само)изолацију, они опште само између себе, те тако одржавају постојећу перцепцију. Рад обавештајно – безбедносног апарата, унутар којег су људи који знају шта је реалност сасвремених међународних односа дозирано се користи у циљу одржавања перцепције у коју се не сме посмумњати, или у крајњој линији у коју се не сме поверовати.

Одлуке које се доносе могу остатку света или опонентима попут оних окупљених око Доналда Трампа изгледати чудно, могу бити проглашаване социопатским или лудачким, али то на доносиоце тих истих одлука уопште неће утицати.

Институције изграђене претходних година биће брањене свим средствима. Упркос променама потенцијала војне, политичке и економске моћи.

Због тога ће будућа решења бити одређивана у Салону рата. Супротстављеност различитих перцепција узрокује неразумевање, а то је темељ нових конфликата.

Нажалост, места за оптимизам и ентузијазам нема. Свет улази у нову „нормалност“ и неумитну „редовност“.

Погледајте и: