Уместо писаца награде ће примати робот и говориће смисленије, уколико му неко не извуче батерије

Долазе боља времена. Ускоро ће књигу писати вештачка интелигенција и већ видим за коју годину како Јасмина Нинков предаје „Београдског победника“ високом, чврстом роботу, а он ће говорити смисленије и неће правити паузе уколико му неко не извуче батерије.

Овим речима почео је своје обраћање Владан Матијевић примивши признање Библиотеке града Београда.

Директорка Библиотеке града Београда Јасмина Нинков уручила је Матијевићу награду „Београдски победник“ за роман „Пакрац“, а церемонија у градској библиотеци почела је минутом ћутања којим је одата почаст прошлогодишњем лауреату Горану Петровићу.

Матијевић је испричао колико му је било тешко да напише „Пакрац“:

„Било ми је много тешко док сам у глави држао те људе са маргине и док сам правио тај свој свет и трудио се да буде што убедљивији. Ни то није било толико тешко, колико када сам је завршио. Учинило ми се да је неће нико ни објавити, ни читати, а камоли наградити. Сувише је то мрачно, црно, сувише ту има болних ствари и тај мој свет се доста додирује са овим садашњим, а људима је доста и проблема у садашњем свету. Као и сви писци, ја сам био сигуран у своје дело, али сам сумњао у издаваче и читаоце и онда сам послао свој рукопис уреднику Дејану Михаиловићу и у пропратном писму сам написао да ћу разумети ако се одбаци тај роман. Било је тешко и чекати шта ће ми јавити. После десет-петнаест дана ме је назвао и рекао – Владане, написао си одличан роман“.

Владан Матијевић: Сувише је то мрачно, црно, сувише ту има болних ствари

© Sputnik / Марија Јаковљевић

Аутентична и сложена слика савременог друштва

Жири је оценио да се међу поетички, тематски и стилски разноликим романима, објављеним на српском језику током 2023. године, књига „Пакрац“ Владана Матијевића вредносно је одскочила мајсторством приповедања којим се обликује аутентична и сложена слика савременог друштва.

„Главни јунак, опхрван траумама, паранојама и болестима, у фрагментарним монолошким исповестима упућеним имагинарном пријатељу Пепију, приповеда о свом дотрајавању у савременом Београду. Овај повратник са славонског фронта, сведок и учесник ратних ужаса с почетка деведесетих година прошлог века, покушава да опстане у свету који му се указују као проистекао ир ратних злочина и насиља, у друштву које наставља да насиље и злочине производи и увеличава“, истакао је председник жирија Предраг Петровић.

По непрестаном сучељавању са злом у себи и у свету, овај јунак, приметио је жири, има своје могуће литералне претходнике – од Андрићевог Мустафе Маџара који упорно понавља да је свет пун гада, преко гротексних ликова прозе Миодрага Булатовића који се боре са ђаволима у себи и другима, потом маргиналаца стварности прозе и антихероја филмова црног таласа, па коначно до ликова из матијевићеве збирке „Прилично мртви“ и романа „Врло мало светлости“:

„Може се роман 'Пакрац' читати и као стварносна, али и као ноар проза, политички али још више и као психолошки роман, међутим он је првенствено београдски роман, он припада особеном и препознатљивом романеском поджанру који се уобличио током 20. века, од романа Милутина Ускоковића, до остварења Борислава Пекића или Слободана Селенића. Приказује сјај и беду престонице, урбану девастацију и отуђење, Матијевићев роман исписује упечатљиве и живописне омаже карактеристичним београдским члокалитетима, првенствено пијаци Ђерам и Булевару револуције, али и, рецимо, београдским биоскопима у којима се главни јунак препушта игри светлости и мрака“.

О људима у различитим униформама

Матијевић је у пригодном тексту који је прочитао подсетио на Андрића и његово виђење војске:

„У време ратних сукоба или када војна сила преузме власт и заведе ратно стање у некој земљи, скоро увек се реч 'војска' изговара онако како ју је босански народ изговарао када је у Босну стигао Омер паша Латас. Андрић у свом незавршеном, а мени посебно драгом роману, каже да се та реч изговарала најчешће шапатом. Тако ју је изговарао и онај који није имао ништа да изгуби и који није знао ништа о државној политици и друштвеним превирањима, нити о актуелним сукобима. И у Андрићевом и у делима других светских писаца обично се говори о војсци која је дошла да буде казнена експедиција, која немилосрдно убија, хара и пали као пошаст из најстрашније приче“.

Време и место у којој се одвија ратна драма, примећује Матијевић, немају велики значај:

„Без обзира на исход ратног сукоба, таква војска мења судбину земље и људи у њој. Војска о којој пише Андрић народу одузима стоку и за њу, бар у прво време, даје признанице, а уколико сусретне усамљену и залуталу жену наступи похотно и неурачунљиво. После тога и најгрубљи анадолски регрут више жели да прећути и заборави тај догађај него да о њему говори. Свеједно је, на крају се обично испостави да ли су војници ушли у град у строгом поретку, са војном музиком, пажљиво одевени, чисти и неговани или распојасани, преморени, знојави и закрвављених очију. У овом свечаном часу , док примам награду за свој роман 'Пакрац' који између осталих говори о људима у различитим униформама, одлучио сам да поменем Андрића и његово виђење једне војске“.