У Хрватској и ратни злочинци постају „невини“ – све по европским стандардима

По хрватском закону о рехабилитацији ратни злочинци ће након одслужене затворске казне бити „чисти пред законом“ и сваки траг њихових злодела биће избрисан из правног регистра. Закон је усклађен са прописима Европске уније и прописује такође да „рехабилитовани“ злочинац може чак и да негира да је некада био пред судом и у затвору.

Хрватски Закон о правним последицама осуде, казненој евиденцији и рехабилитацији донет је још у децембру 2012. године, а ступио је на снагу првог јануара 2013. године. Хрватска је исте те године ушла у састав Европске уније и овај закон је прилагођен њеном и законодавству других европских држава.

Поново је постао актуелан јер осуђеницима долази на „дневни ред“ – рехабилитација.

Ратне злочинце треба изнова срамотити

Уколико је неко починио злочин и одслужио прописано време, његов досије се брише и он је пред законом поново „чист“.

Ово је, како каже за Спутњик загребачки универзитетски професор и политички аналитичар Жарко Пуховски, класично правно начело које се свуда прихвата и које подразумева да су људи након одслужене затворске казне рехабилитовани. Проблем је у томе, сматра он, што се овим законом изједначују сви преступници, па се тиме изједначава младић који је украо кола и човек који је извршио стравичан ратни злочин.

Проблем је у томе што тај закон не прави разлику између тога да ли је неко крадљивац или ратни злочинац. То је кључно јер није изузета ситуација када је неко осуђен за ратни злочин од осталих пресуда и чини ми се да је то потпуно погрешно. Верујем да ратне злочинце треба увек и изнова срамотити, осим у ситуација која је, нажалост, врло ретка на овом подручју, када се ради о људима који су се покајали због својих злочина, изјавио је Пуховски за Спутњик.

Српске избеглице после хрватске акције "Олуја"

© Фото : www.veritas.org.rs

Он наглашава да је закон сам по себи разуман у смислу модерне судске или кривичне науке, али као велику његову ману види то што се ратни злочин не третира засебно. Ова врста злочина се издваја и по томе што не застарева, па би по тој логици, додаје Пуховски, то исто „незастаревање“ требало да се примени свуда, односно не само за суђење, већ и за важење пресуде. По његовом мишљењу, пресуда за ратни злочин мора бити нешто што се понавља кад год се спомиње име осуђене особе у јавности, осим, понавља, у евентуалној ситуацији људи који су се покајали.

Срби и Хрвати једнаки пред законом?

Закон сам по себи не прави разлику између Срба и Хрвата, већ се односи на свакога ко је починио злочин на територији данашње Хрватске, али Пуховски напомиње да је примена и тумачење битније од самог закона.

У закону постоје вишеструки проблеми који нису разјашњени, објашњава Пуховски, попут тога да се осуђени у другим државама могу третирати независно од закона за осуђенике у Хрватској. Још једна нејасноћа односи се на називање људи ратним злочинцима. Примера ради, Слободана Милошевића у Хрватској називају ратним злочинцем, иако је он умро пре него што је осуђен. Невезано за то да ли Милошевић јесте или није ратни злочинац, овај закон не дозвољава да се он тако ословљава.

Имамо једну потпуну збрку у којој су „њихови“ односно Срби ратни злочинци, а наши су углавном наводни ратни злочинци. То све три стране раде једне у односу на друге односно треће.

Вуковар током сукоба 1991. године

© Sputnik / Сергей Грызунов

Попу поп, бобу боб

Када је реч о томе да се осуђени и рехабилитовани ратни злочинац не сме тако и називати, било у новинским текстовима или историјским уџбеницима, Пуховски сматра да ту, упркос закону, не постоји никаква основа за тужбу.

Мислим да формулација да је неко осуђен за ратни злочин не може бити сумњива у било којој интерпретацији права и то је просто чињеница – неко јесте или није осуђен за ратни злочин. Наравно да он то може негирати, али не може да тужи никога ако му је рекао да је био осуђен, што је чињенична истина, закључује Пуховски.

Закон у складу са ЕУ

Саво Штрбац, председник Документационо информационог центра „Веритас“ и некадашњи судија каже да је овај закон доживео три измене 2015, 1017. и 2022. године, али да су оне биле „козметичке“ природе, а да се основа рехабилитације прописује у основном акту донесеном 2012. године. Ту се, каже он, нигде не спомињу ратни злочинци, нити закон за циљ има њихову рехабилитацију, већ рехабилитацију затвореника који су своје одслужили. Једини изузеци који су направљени односе се на починиоце кривичних дела против деце, инвалида, душевних болесника, трудница и животне средине и за њих су предвиђени дупли рокови за наступање рехабилитације, рекао је Штрбац.

Рехабилитација значи брисање из казнене евиденције осуда кад протекне одређен број година након издржане, опроштене или застареле казне затвора. Нема разлике ни по националности. Не прави се разлика између Хрвата и Срба, изјавио је Штрбац за Спутњик.

Последице акције „Олуја“

© Фото : Д.И.Ц. Веритас

Помиловање

Све поменуто односи се искључиво на оне осуђенике који су издржали казне. Некима је суђено у одсуству и они не могу бити рехабилитовани док казну не издрже или док им се казна не опрости или не застари, објашњава Штрбац. Будући да ратни злочин не застарева, овим починиоцима преостају две могућности, дакле или одслужење казне, или помиловање. Председник државе је тај који злочинцу може пружити помиловање, а Савоо Штрбац додаје и то да хрватски председници дају и по неколико година „опроста“ за ратне злочине.

Штрбац напомиње да се и сам као судија сусретао са тиме да се новинари или други терете пред судом за изношење података који су „у јавном интересу“ и сматра да ће, независно од овог закона, осуђени ратни злочинци и даље тако називати како у новинама, тако и у уџбеницима из историје.

Ако се гледа само овај закон онда би неко могао рећи „Ако новинар напише да је Норац починио злочине над Србима у Медачокм џепу могао би да одговара због клевете или увреде“. Ми смо и раније имали случајева да човеку, када му се брише казна из казнене евиденције, не смете говорити у приватном обраћању, у животу, да је починио дело. Не смеш лопову рећи да је лопов, јер ће се он увредити и ти онда можеш отићи на суд, али ако то новинар каже, у неком јавном интересу, онда смо ми као судије те људе ослобађали, закључио је Штрбац.