Напад на Кулу 22: Како је Иран увукао Америку у игру коју је сам осмислио

Мајк Помпео, некадашњи директор ЦИА познат и по признању да су тамо имали читаве курсеве посвећење варању и лагању, показао је да уме да каже и истину кад мора. „Искључиви показатељ ефикасности ваздушних удара биће да ли су спречили даљу иранску агресију против интереса САД ма где у свету”, опоменуо је опрезно за „Фокс“ телевизију.

Исказани опрез био је сасвим на месту, јер само пар дана након ове изјаве Мајка Помпеа, као да се ништа у међувремену није догодило, у недељу је извршен још један напад на америчке окупационе снаге у Сирији, на њихову базу код нафтног поља Ал Омар, у коме само случајно није погинуо ниједан амерички, већ шест курдских војника. Одговорност је преузео Исламски отпор, лабави савез наоружаних група с подршком Ирана.

А потом су и ирански савезници из Јемена, покрет Ансаралах, познатији као Хути, у Црвеном мору напали амерички брод „Стар насија“ и британски „Морнинг тајд“.

85 мета на 7 локација

Овим нападима претходила је пак помпезно најављена акција америчке војске у односу на чији резултат је Мајк Помпео исказао цитирани опрез. Како се показује, сасвим разложно, јер, напади који је требало да спрече даљу иранску агресију против америчких окупатора очигледно нису импресионирали оне којима су били намењени.

У тој одмазди за недавну погибију троје и рањавање 47 америчких војника у бази Кула 22 на тромеђи Јордана, Сирије и Ирака, оружане снаге САД гађале су овог викенда, како се похвалила њихова Централна команда, укупно 85 мета на 7 локација у Јемену, Сирији и Ираку. Али не и у самом Ирану. Мета су им биле групе повезане са Иранском револуционарном гардом, али не и сама гарда, иако су управо њу оптужили за смртоносни напад на Кулу 22, због кога је Америка и била принуђена да пружи некакав одговор који ће деловати убедљиво.

Сам напад дроном на Кулу 22 28. јануара, од кога је започео најновији круг заоштравања кризе на Блиском истоку, иначе, остаје недовољно разјашњен упркос прелиминарном извештају Пентагона да се непријатељски дрон сакрио иза америчког па их је противваздушна одбрана побркала. Те је овај зато и окончао своју мисију с крвавим успехом. Бивши високи званичник Пентагона Стивен Брајен, међутим, објашњава да је то објашњење сумњиво јер дронови имају систем за идентификацију да онемогући такву забуну, указује и на велике размере штете – убијено и рањено чак 50 од око 350 војника у Кули 22 – а опомиње и да сателитски снимци показују да су размере штете у оближњој бази Ал Танф, након претходних напада Исламског отпора, знатно озбиљније него што је званично пријављено.

Глинени голубови

Што би значило да америчка војска тамо све мање демонстрира империјалну силу док се све више претвара у глиненог голуба. Свест о томе можда је и диктирала садржину оружане одмазде у односу на чији резултат је Мајк Помпео унапред исказао имплицитну сумњу.

Дајући Помпеу за право, генерал Кит Келог каже да „уопште није импресиониран” америчком одмаздом, уз појашњење да су за погођене мете – углавном зграде и складишта – у Пентагону знали одавно, а ипак су чекали данима док није донета одлука о нападу. Штавише, додао је незадовољно, нису ни погођене примарне, него само другоразредне и трећеразредне мете.

Или је управо то и био циљ америчких власти – да одреагују зато што морају да одреагују, али тако да не изазову још оштрију контрареакцију. Како не би били увучени у рат који не могу ни да приуште, ни да добију.

Има основа за баш такву сумњу. „Прилично је чудно што је администрација тако отворено најавила оно што планира да уради… То је супротно свему што знамо да је потребно за успешну војну операцију”, прокоментарисао је Стивен Кук из Савета за спољне односе, док је Ал Џазира на арапском пренела информацију својих иранских извора да је уочи напада „Вашингтон преко трећих страна послао више порука Ирану да не жели отворени рат” – Техеран је наводно на то узвратио успостављањем својих црвених линија – а један виши ирачки званичник је, као да потврђује да су Иранци унапред знали шта ће Американци да гађају, америчкој ТВ мрежи Ен-Би-Си рекао да је унапред евакуисано особље и оружје из база које су потом гађане. Жртава је свеједно било – дупло мање него мета – а међу њима, како је рекао портпарол Пентагона генерал-мајор Патрик Рајдер, по свему судећи није било ниједног Иранца.

Страх од ескалације

Све у свему, коментарише „Политико“, „Техеран овакву игру може да игра до у бескрај“, али Америка, која тиме не успева да одврати нападе на своју војску и интересе – не може. Председник САД Џо Бајден је, опомиње овај портал, „увучен у игру коју је брижљиво осмислио Иран”.

Амерички страх од ескалације, како се објашњава, обесмислио је покушаје одвраћања даљих (про)иранских напада на позиције Сједињених Држава, који имају двојак циљ: да приморају Запад да обустави подршку израелској акцији у Гази како би спасао Хамас као „важан део тзв. осовине отпора”, и други, дугорочнији – да натерају САД на повлачење са Блиског истока. Што ће заузврат ојачати позицију Ирана у региону.

Овако неугодна позиција САД узнемирила је локалне америчке савезнике до те мере да се, на пример, Саудијска Арабија окренула Ирану за гаранције да је Хути неће нападати.

Те Америка сад пред собом, напомиње „Политико“, има две алтернативе: да се покупи и побегне као из Авганистана, или да узврати снажније. Али Иран се управо спрема да одржи још једне поморске војне вежбе са Русијом и Кином. Док амерички државни секретар Ентони Блинкен на Блиски исток стиже по пети пут од почетка рата с некаквом мировном понудом, која сад тобоже укључује и формирање палестинске државе.

Шта може да уради Америка? Какав се поредак рађа на Блиском истоку? И шта ово значи за председничке изборе у САД у новембру?

O овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили новинар Синиша Љепојевић и сарадник Института за европске студије Србољуб Пеовић.

Погледајте видео: